Sveti sveštenomučenik Artemon

Za carovanja Dioklecijanova bejaše veliko gonjenje na hrišćane: u sve gradove i krajeve rimske carevine biše upućeni mučitelji, da prinose žrtve idolima i da hrišćane primoravaju na poklonjenje idolima, a nepokorne da muče i ubijaju. Za Laodikijsku oblast bi određen vojvoda Patrikije. Čuvši da se vojvoda približava Laodikiji, episkop laodikijski blaženi Sisinije uze sa sobom sveštenika Artemona svetog i neke hrišćane, ode noću u idolište Artemidino i sve idole polupa i ognjem sažeže. Onda ode u svoju hrišćansku crkvu, koja beše udaljena od grada pet stadija, tamo vršaše bogosluženje i utvrđivaše verne u veri, govoreći im: Deco moja, čujemo da u grad dolazi antihrist koji će ubijati hrišćane. Neka vas dakle ništa ne rastavi od ljubavi Hristove: ni oganj, ni mač, ni zveri, niti ma koja najljuća smrt!
Kada stiže u grad, vojvoda Patrikije prvo prinese žrtvu u idolištu Apolonovom. I tog dana priredi pozorište, i saopšti carsku naredbu. Pošto pet dana provede u pozorištima i lovu, on uđe u Artemidino idolište sa željom da prinese poganu žrtvu, ali ne nađe idole. I upita za njih: Gde su? Odgovoriše mu, da je episkop Sisinije sa popom svojim Artemonom i ostalim hrišćanima razbio kip Artemidin i kipove ostalih bogova. Na pitanje vojvodino, gde se nalazi episkop i hrišćani, odgovoriše mu da su oni u svojoj crkvi Vojvoda odmah usede na konja, i sa naoružanom vojskom ode hrišćanskoj crkvi. A kad se približi crkvi na jednu stadiju, vojvodu uhvati silna groznica, te pade s konja, i vojnici ga na nosilima odneše u najbližu kuću. Kad se spusti noć, i vojnici seđahu oko bolesnog vojvode očekujući njegovu smrt, reče vojvoda vojnicima i domaćima: Hrišćani me prokleše, i njihov Bog me muči. Na to mu domaći rekoše: Moćni bogovi i svetla boginja Artemida daće ti zdravlje. Ali pošto se bolest pogorša i život vojvodi beše u opasnosti, vojvoda reče vojnicima: Idite u hrišćansku crkvu, i recite episkopu Sisiniju: ovako kaže vojvoda Patrikije: Veliki je Bog hrišćanski, pomoli Mu se za mene, episkope, da ozdravim od ove teške bolesti, pa ću od zlata načiniti tvoj lik i postaviti ga usred grada.
Vojnici odoše i saopštiše episkopu vojvodinu poruku. Episkop mu odgovori: Zlato tvoje neka bude s tobom, a ako veruješ u Gospoda našeg Isusa Hrista, izbavićeš se od bolesti svoje. Na to vojvoda posla episkopu ovakvu poruku: Verujem u Boga tvoga, samo da ozdravim. Onda episkop satvori molitvu za vojvodu, i vojvoda odmah ustade zdrav.
Posle nekoliko dana vojvoda Patrikije krenu u Kesariju Palestinsku. I kada beše na tri stadija od Laodikije, srete svetog Artemona sveštenika gde se vraća iz lova, jer on rečju Hristovom lovljaše divlje zveri. I za njim iđahu dva jelena i šest divljih magaraca, koje vođaše episkopu , jer episkop Sisinije imađaše divan vrt, i želeo je da u njemu drži divlje zveri. Vojvoda naredi da stanu kočije, pa upita Božjeg slugu Artemona: Kako si ulovio ove zveri? On odgovori: Ulovio sam ih rečju Hrista mog. I reče vojvoda: Starče, čini mi se da si hrišćanin. Svetitelj mu odgovori: Hrišćanin sam od mladosti.
Tada vojvoda naredi dvojici vojnika da okuju u dvoje verige Artemona i da ga vode za njim do Kesarije Palestinske. A kad svetitelja okovaše, on se okrenu zverinju koje je išlo za njim i reče im: Idite k Sisiniju episkopu. I odoše, i zaustaviše se kod vrata crkvene ograde. A episkop upita vratara: Otkuda dođe ovo zverinje? Tada po naređenju Božjem jedan jelen progovori čovečjim glasom i reče: K tebi nas posla sluga Božji Artemon, koga zločestivi vojvoda uhvati i okovana odvede u Kesariju.
Episkop se zaprepasti kad ču jelena da govori, i duboko uzdahnuvši za Artemonom, prizva đakona Fileja, i reče mu: Novo čudo se dogodi! Jer jedan od ovih zverova koje vidiš, jelen progovori čovečanskim glasom i kaza mi da je nevaljali vojvoda uhvatio slugu Božjeg Artemona, okovao ga i u Kesariju odveo. I ja sam evo zaprepašćen time što je jelen progovorio, i ophrvan velikom tugom što je Artemon uhapšen. Stoga te molim uzmi prosfore i sa jednim služiteljem otidi do Kesarije i raspitaj se da li je i