Svešteno mučenik Markelin, papa rimski

Papa Markelin stupi na presto posle končine svjatjejšeg pape Kaja, za carovanja Dioklecijana i Maksimijana, u vreme najljućeg gonjenja na hrišćane, kada u toku trideset dana bi u Rimu posle svakovrsnih mučenja pogubljeno sedamnaest hiljada hrišćana obadva pola. Tada bi uhvaćen i papa Markelin, i izveden pred Dioklecijana na isleđenje. No, uplašivši se ljutih muka, on prisluži tamjan na idolskom žrtveniku i u idolištu prinese žrtvu Vesti i Izidi. Želeći da ga nagradi za to, car ga odenu u skupocenu odeću i nazva ga svojim prijateljem.
Vrativši se posle toga doma, Markelin plakaše i ridaše gorko, kao nekada i sveti apostol Petar kada se odreče Hrista. I osuđivaše sebe, i stiđaše se sebe, jer on, koji je mnoge druge u veri utvrdio i na mučenički podvig pobudio, sam pade ljutim padom. I neiskazano paćaše srcem svojim zbog toga.
U to vreme u gradu Sincesi u Kampaniji održavaše se pomesni crkveni sabor, na kome učestvovahu sto osamdeset episkopa i prezvitera. Markelin onda pohita na taj sabor. Obukavši se u vreću i posuvši glavu pepelom, on skrušena srca uđe k ocima na sabor. I stavši pred njima kao osuđenik, on otvoreno ispovedi svoj greh pred svima, gorke suze lijući i ridajući, i proseći da mu sude. A oci mu govorahu: Ti sam ustima svojim osudi sebe: iz tvojih usta izišao je greh, neka iz tvojih usta iziđe i osuda. Mi znamo da se i sveti Petar iz straha odrekao Hrista, ali, oplakavši gorko svoj greh, on ponovo steče blagovoljenje u Gospoda svog.
Tada Markelin izreče ovakav sud nad sobom: Lišavam sebe svešteničkog čina, koga nisam dostojan. I još: neka mi se telo po smrti ne pogrebe nego baci psima. A drzne li se ko da ga pogrebe, neka bude proklet!
Vrativši se zatim po završetku sabora u Rim, Markelin uze onu dragocenu haljinu koju od Dioklecijana dobi, ode k Dioklecijanu, baci je preda nj, izobliči ga, izruži lažne bogove njegove i ispovedi veru u Hrista, a sebe nazva teškim grešnikom, pri čemu plakaše gorko. Car pak, ispunivši se gneva, predade ga na mučenje, pa ga zatim osudi na smrt. I blaženi Markelin bi poveden izvan grada na posečenje zajedno sa trojicom hrišćana: Klavdijem, Kirinom i Antoninom. Za njim iđaše i prezviter Markel, koji je posle njega imao zauzeti presto. Dozvavši ga k sebi, mučenik Hristov Markelin savetovaše mu da bude čvrst u veri. A odnosno tela svog on objavi zaveštanje, da se niko ne drzne pogrebsti ga u zemlju, nego da se baci psima. Ja nisam dostojan pogreba ljudskog, izjavi on; nisam dostojan da me zemlja primi, pošto se odrekoh Gospoda mog, Tvorca neba i zemlje.
Kada stigoše na gubilište, sveti Markelin se sa nadom pomoli Gospodu Hristu koji prima pokajane grešnike, i radosno podmetnu glavu svoju na posečenje, i umre za Hrista, koga se beše odrekao iz straha od mučenja. Zajedno sa njim biše posečeni i tri spomenuta hrišćanina: Klavdije, Kirin i Antonin. Tela njihova biše bačena nepogrebena kraj puta. No posle nekoliko dana noću dođoše verni, uzeše tela Klavdija, Kirina i Antonina, i sahraniše ih. A Markelinovo telo niko se ne usudi uzeti i sahraniti, pošto on to beše zabranio s prokletstvom. I ležaše telo njegovo trideset i šest dana kraj puta. No tada se sveti apostol Petar javi novome papi Markelu, i upita ga: Zašto Markelinovo telo nisi do sada sahranio? Markel odgovori: Bojim se kletve njegove, jer on sve zakle, da se niko ne drzne sahraniti telo njegovo. Apostol na to reče: Zar se ne sećaš onoga što je pisano: Koji se sam ponižuje podignuće se (Lk. 18, 14). Idi dakle, i česno ga sahrani.
Tada papa Markel ode, uze česne mošti mučenikove, i sahrani ih u Priskilinoj grobnici što je kraj Salarijskog puta.
Tako skonča sveštenomučenik papa Markelin, ostavivši obrazac pokajanja za mnoge koji su u to vreme padali u sličan greh, jer su se tada mnogi odricali Hrista iz straha od mučenja. Mi pak slavimo neiskazano milosrđe Božje sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

Izvor: Crkveni Kalendar