Sveti sveštenomučenik Foka, episkop sinopski

Spomen 22. septembar

U gradu Sinopu življaše neki čovek Pamfil sa svojom ženom Marijom. Oni dobiše sina, ovog blaženog Foku. Foka se od rane mladosti udostoji blagodati Svetoga Duha, te izgonjaše besove iz ljudi i isceljivaše neduge. A kada postade zreo čovek, Foka bi zbog vrlinskog života svog izabran za episkopa u svom rodnom gradu. Kao episkop on revnosno pasaše svoje slovesne ovce rečju i delom, i svom ranijem vrlinskom životu dodade nove velike podvige; i svi, videći njegova dobra dela, proslavljahu Oca Nebeskog. On mnoge ljude izbavi od zablude, mnoge neznabošce odvrati od idolopoklonstva i privede k poznanju Jedinoga Boga. A kada Gospod namisli da vernog slugu Svog udostoji mučeničkog venca, On mu predoči to kroz sledeće viđenje: s visine dolete golub držeći u kljunu venac od cveća; taj venac on položi na glavu blaženoga Foke i progovori ljudskim glasom, govoreći: "Čaša tvoja se već napuni, treba da je ispiješ!"
Iz ovog viđenja sveti Foka saznade da mu predstoji postradati za Hrista. Mi pak iz toga saznajemo, da on beše veliki ugodnik pred Bogom, jer se udostoji još u telu uvenčan biti s neba. Tako preblagi Bog ljubi Svoje ugodnike, dostojava ih slave i časti, i stavlja vence na glave njihove. Svojom duševnom i telesnom čistotom sveti Foka bejaše pravi ženik nebeski: želeći da se venča s njim, nebo stavi venac na njega; no taj venac beše predznak boljega venca u Spasovim dvorima, kojim je imao biti ovenčan na svu večnost i veseliti se na Jagnjetovoj svadbi.
Posle ovog slavnog znamenja Foka bi, za carovanja Trajanova, uzet na mučenje od strane kneza Afrikana. Ovaj vlastodržac dugo primoravaše svetitelja da prinese žrtvu idolima, ali svetitelj željaše da sebe sama prinese na žrtvu Bogu. I pošto ne posluša kneza, niti odade delu ruku ljudskih onu čast koja priliči Jedinome Bogu koji sedi na heruvimima, knez naredi da svetitelja vežu za drvo i muče. Svo telo njegovo bi pokriveno ranama i kidano: kao što ptice grabljivice, kada su gladne, napadaju na leš i čupaju ga jedući, tako mučitelji čupahu čisto telo Hristova stradalca. No sve to sveti Foka junački pretrpe, i ču glas sa visine koji ga krepljaše; i tako on, Hristom koji ga krepljaše, pobedi muke, stradajući kao u tuđem telu. On ne šteđaše svoje telo ispovedajući Onoga koji ne poštede dušu Svoju nego je za nas položi na krstu; i ovo stradanje za postradalog nas radi Hrista Gospoda on smatraše kao rajsko osveženje. Jer za vernog slugu Gospodnjeg, šta bi bilo teško pretrpeti iz ljubavi prema Gospodu svom! Kada bi pak iz celoga sveta bili sabrani na njega svi mučitelji i sve muke, on bi i onda bio gotov da sve pretrpi za milog Gospoda svog, kličući zajedno sa prorokom Davidom: Gotovo je srce moje, Bože, gotovo je srce moje! (Ps. 107, 2). Zatim ga mučitelji položiše na strahovito usijan tiganj, ali se tiganj tog časa ohladi, jer srce svetiteljevo goraše ljubavlju k Bogu, i ovaj duhovni oganj pobedi silu veštastvenog ognja. I u svima mučenjima, na koja ga oni mogahu stavljati, sveti Foka se pokaza pobeditelj: jer se oko njega javljaše vojska anđelska i neiskazana svetlost božanska. U tamnicama njega obasjavaše svetlost nebeska, u okovima on se veseljaše nadom na nebesku slobodu, u nevoljama njega utešavahu anđeli, u ranama njega ukrepljavaše Gospod Isus. Najzad, posle mnogih i raznovrsnih mučenja, njega baciše u ključalu vodu, gde on, moleći se, predade duh svoj u ruke Božje, i bi ovenčan vencem pobedničkim. Sveto pak telo njegovo verni pogreboše česno, i na njegovom grobu zbivahu se mnoga čudesa.

Izvor: Crkveni Kalendar