Sveta velikomučenica Efimija

Spomen 11. jul · 16. septembar

Sveta velikomučenica Efimija je rođena, vaspitana i mučeništvom ovenčana u Halkidonu, gradu Vitinije, koji leži na zalivu Crnog Mora, prema Carigradu, s druge strane moreuza Bosfora trakijskog. Ona postrada za carovanja Dioklecijana, šesnaestog septembra, kada se i praznuje njen spomen. Danas pak spominje se čudo njenih česnih moštiju, projavljeno za vreme Četvrtog Vaseljenskog Sabora svetih otaca u Halkidonu 451 g. Tim čudom bi javljeno i potvrđeno pravoslavno ispovedanje vere; i ono bi znak svetim ocima da ne pristupaju k opštenju sa zlovernima. A ono se dogodi na sledeći način.
Patrijarh aleksandrijski Dioskor i arhimandrit carigradski Evtihije, još za života pravovernog cara Teodosija Mlađeg izgradiše bogohulnu jeres protiv Gospoda našeg Isusa Hrista, slivajući dve prirode Njegove, božansku i čovečansku, u jednu prirodu. Svojim zloverjem oni zavedoše mnoge duhovnike i svetovnjake, i u svoju jeres uvukoše mnoge dvorske visokodostojnike carske, od kojih imađahu veliku podršku i pomoć. A kada se u Efesu održa pomesni sabor (nakon kratkog vremena posle Trećeg Vaseljenskog Sabora tamo održanog), ili, bolje reći, razbojničko zborište, na kome svjatjejši patrijarh carigradski Flavijan, ispovednik pobožnosti, bi ubijen od Dioskorovih i Evtihijevih jednomišljenika, - tada se ta jeres veoma učvrsti, i stade se primati kao pravoverje, a istinita vera pravoslavna stade se odbacivati kao neko zloverje. Stoga beše potrebno sazvati Četvrti Vaseljenski Sabor svetih otaca radi istrebljenja ove jeresi i radi utvrđivanja pravoslavne vere.
U to vreme blagočestivi car Teodosije pređe iz ovog života ka Gospodu, a posle njega stupi na presto vrlinski i bogougodni Markijan sa svetom Pulherijom. Ovi revnitelji pravoverja i pobožnosti, videći kako jeresi smućuju Crkvu i stvaraju razdore u njoj, pozvaše svete oce iz cele vaseljene na sabor u slavni grad Halkidon, da na njemu rasmotre i pretresu pitanja vere. I sabraše se sveti oci, njih šest stotina trideset, među njima svjatjejši Anatolije, patrijarh carigradski, svjatjejši Juvenalije, patrijarh jerusalimski, i izaslanici svjatjejšeg Lava, pape rimskog; prisustvovahu i zloverni, na čelu s Dioskorom, patrijarhom aleksandrijekim, Maksimom antiohijskim, koga Dioskor dovede za patrijarha namesto uklonjenog Domna, i drugi arhijereji njihove pristalice, i Evtihije sa svojim jednomišljenicima, te tako beše veliko mnoštvo jeretika. Svi oni zajedno sa ovetim ocima skupljahu se i držahu sednice u crkvi svete velikomučenice Efimije, koja se nalazila u predgrađu grada oko Bosfora. Ta crkva beše prestona crkva halkidonske mitropolije, veoma prostrana, te je mogla primiti ogromno mnoštvo naroda; u njoj počivahu i mošti ove velikomučenice, od kojih bivahu divna i slavna čudesa. Evo neka od njih.
U dan svetog spomena njenog, u koji ona postrada za Hrista, svake godine isticaše krv iz česnih moštiju njenih, kao da je tog časa potekla iz rana, i nju skupljahu na sledeći način. Grobnica bejaše velika od mermera, pokrivena mermernom pločom, unutra drveni kovčeg sa moštima svetiteljkinim. Na toj mermernoj grobnici, s leve strane beše maleni otvor, kroz koji se mogla provući ruka, i koji se čvrsto zatvarao, a samo u potrebno vreme otvarao. Kroz taj otvor je sam episkop po završetku svenoćnog bdenija, pred svetu liturgiju zahvatao tu krv pomoću sunćera, privezanog za dugačku gvozdenu šipku. On je zavlačio tuda suv sunćer, a izvlačio ga otuda pun krvi, i cedio krv iz sunćera u naročito spremljeni za to sud. Videći to, narod je uznosio veliku hvalu Bogu i svetoj mučenici Njegovoj, i pomazivao se tom krvlju radi blagoslova i isceljenja od bolesti svojih. Ta krv bejaše veoma miomirisna, kao da je pomešana sa skupocenim mirom; ipak se nikakvo na zemlji miro nije moglo uporediti s njom: jer ta krv neuporedivo nadmašaše sve mirise i isceljivaše sve bolesti. No ne samo o godišnjem prazniku svom sveta velikomučenica izlivaše iz česnih moštiju svojih takvu miomirisnu i celebnu krv, nego ponekad i u drugo vreme, naročito pak kada arhijerej te crkve bivaše čovek bogougodnog vrl

Izvor: Crkveni Kalendar