Sveta mučenica Antusa, i proči s njom

Spomen 22. avgust

Sveta Antusa življaše u vreme cara Valerijana, rođena u gradu Selevkiji u Siriji, ćerka veoma bogatih no neznabožnih roditelja, Antonija i Marije. Antusa tajno poverova u Hrista, i voleći da primi sveto krštenje ona željaše da vidi episkopa Atanasija koji u Tarsu Kilikijskom propovedaše reč Božju. U toj nameri Antusa umoli svoju mater da joj da dve mazge, kao da hoće da ide u posetu svojoj dadilji, pa uze sa sobom dve sluge svoje, uškopljenike Harisima i Neofita, i krenu na put. Dok tako ona putovaše, dogodi se neobično čudo: prenesen od svetih Anđela, Atanasije se obrete na putu i stade pred Antusu. Ugledavši ga i doznavši da je to Atanasije koga traži, Antusa pade k nogama njegovim moleći ga da je zapečati svetim krštenjem. Ali pošto onde ne beše vode, sveti episkop se pomoli Bogu, i odmah izbi iz zemlje izvor vode. Utom se pojaviše dva anđela u obliku vojnika i dadoše svetiteljki dve bele haljine. Onda se ona krsti i oba njena roba. Posle toga ona dade episkopu svoju skupocenu zlatotkanu odeću koju je dotle nosila da je proda i novac razdeli sirotinji, a sama obuče skromnu i jevtinu haljinu, pa tako otputova k svojoj dadilji. A dadilja, videvši na njoj bednu haljinu, izgrdi je što je poverovala u Hrista i što nosi tako dronjavu haljinu, pa je otera. Vrativši se k svojoj materi, blažena Antusa je nađe ucveljenu što je kći njezina primila veru Hristovu i krstila se. Tada sveta Antusa ostavi mater i ode k episkopu Atanasiju, i on je zamonaši. Obukavši se u vlasenicu, i uzevši krst Gospodnji, blažena Antusa otide u pustinju. U pustinji se ona podvizavaše dvadeset tri godine, boraveći zajedno sa zverima, od kojih po promislu Božjem dobijaše hranu. Pretrpe ona i mnoge napasti od demona. Najzad u miru predade dušu svoju u ruke Božije, pošto prethodno leže na kamen, na kome je imala običaj spavati.
Episkop pak Atanasije bi uhvaćen od neznabožaca, i doveden pred cara Valerijana. Njega mnogo mučiše, i naposletku mu glavu odsekoše. A spomenute sluge blažene Antuse, Harisim i Neofit, posle odlaska njihove gospođe u pustinju i posle mučeničke končine svetog episkopa Atanasija, otidoše k caru Valerijanu i izjaviše da su hrišćani, a prokleše idole i one koji im se klanjaju. Car ih vezane posla k vojvodi Apelijanu.
Oni i pred njim ispovediše Hrista. Zato ih obesiše i tri sata im tela strugaše; zatim ih motkama biše; pa im najzad česne glave odsekoše.[7]
I tako uziđoše na nebo noseći mučeničke vence.

Izvor: Crkveni Kalendar