Sveti mučenik Erminigeld, carević

ERMINIGELD, sin cara Gotskog Luvigelda, bi obraćen od Arijeve jeresi pravoslavnoj veri Leandrom, episkopom španskim. Sam arijanac, Luvigeld se veoma ožalosti što njegov sin napusti arijansko zloverje, i staraše se da ga odvrati od pravoslavlja i ponovo vrati svojoj jeresi. Stoga on kao otac upotrebljavaše mile reči, moleći ga i savetujući da napusti pravoslavnu veru i da bude jedne misli s njim kao i ranije. Ali kada uvide da je on nepokolebljiv, stade mu pretiti mukama i ranama. Ostajući nepokolebljiv u veri kao stub, sin ni u šta ne smatraše ni očeve milošte ni pretnje. Strahovito razjaren, Luvigeld najpre liši svoga sina carskog prestola i sacarovanja, nasledstva i svekolike imovine. Zatim, videći da je nepromenljivog uma, on mu železnim lancima okova vrat, ruke i noge, pa ga vrže u tesnu i mračnu tamnicu. Međutim blaženi Erminigeld, iako mlad po godinama ali zreo razumom, zgadivši se na zemaljsko carstvo, svim srcem iskaše nebesko, i ležeći okovan u tamnici moljaše se svemoćnom Bogu da ga ukrepi u ovom stradanju. A kad nastade veliki praznik svetog Vaskrsenja, car Luvigeld pozva jednog arijanskog episkopa i posla ga noću k svome sinu u tamnicu da pričesti Erminigelda. I ako se pričesti, car obeća da će mu povratiti svoju roditeljsku ljubav i prvobitno dostojanstvo. Međutim sveti stradalac se strahovito zgadi na arijanskog episkopa, i sjajno izobličivši njegovo zloverje otera ga od sebe ne primivši jeretičko pričešće. Ali njega pričesti prečistim i životvornim Tajnama Hristovim jedan pravoslavni prezviter, koga mu tajno posla sveti episkop Leandar. Arijanski pak episkop vrati se posramljen k caru i ispriča mu sve što ču od njegovog sina. To cara dovede u neizraziv bes, i škrgućući zubima on odmah posla neke svoje istaknute boljare sa naređenjem da sina njegovog Erminigelda ubiju u tamnici. Ovi odoše i sekirom odsekoše česnu glavu stradalčevu.
I čujahu se preslatki glasovi svetih anđela koji pevahu nad svetim telom njegovim, i viđahu se sveće koje gorahu noću. Videći to, verni se radovahu i blagodarahu Boga koji takvim čudesima proslavlja vernog slugu Svog posle stradalničke končine njegove; a zloverni se stiđahu zaprepašćeni. Čedoubica pak otac, raskajavši se zbog ubistva nevinog sina, razbole se od tuge, i htede se odreći arijanstva i primiti pravoslavlje, ali se bojaše arijanaca; i tako se ne udostoji da bude uvršćen u pravoslavne. A kada mu se približi kraj on s poštovanjem pozva k sebi blaženog episkopa Leandra, - koga ranije ne voljaše i gonjaše, - i moli ga da njegovog mlađeg sina Rehadera, koga postavi za naslednika carskog prestola, uputi svojim bogonadahnutim učenjem u pravoslavlje, kao nekada Erminigelda. Luvigeld umre, a Rehader se zacari i odmah primi pravoslavnu veru, naučen svetim Leandrom episkopom, i privede blagoverju svu zemlju Gotsku, koja dotle beše zaražena Arijevom jeresi. Telo svetog Erminigelda, svog starijeg brata, on obasu doličnom čašću kao mučenika Hristova, na kome se zbi evanđelska reč: Ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi (Jn. 12, 24). Jer stradalnik Hristov, slično pšeničnom zrnu, jedan među Gotima umre za Hrista, ali plodom njegove smrti postade pravoslavni život svekolikog naroda zemlje Gotske: jer svi počeše pravoslavno verovati u Hrista Boga, jednosušnog i ravnočesnog Ocu i Svetome Duhu, kome slava vavek. Amin.

Izvor: Crkveni Kalendar