Sveta mučenica Marina - Ognjena Marija

Sveta Marina rodi se u Antiohiji Pisidijskoj od visokorodnih roditelja, ali ne i blagovernih, već neznabožačkim bezbožjem pomračenih. Otac njen Edesije beše idolski žrec; on svoju kćer Marinu, koja još u povoju ostade bez majke, predade dojilji koja življaše u selu, udaljenom od grada petnaest potrkališta. Kada devojčica odraste kod dojilje, ona se pokaza lepa telom i još lepša dušom, odlikovaše se blagorazumnošću i dobrom naravi.
Pošto se u ta vremena podiže gonjenje na hrišćane, to se jereji i klirici, učitelji reči Božje, krijahu iz straha od mučitelja, jedni po pustinjama i gorama i pećinama, a drugi po selima među prostim ljudima; krijahu se prerušeni u nište, no ipak, gde god mogahu, oni makar potajno poučavahu svetoj veri, i mnoge od idolopokloničke zablude obraćahu ka Hristu. Tako se dogodi i dvanaestogodišnjoj devojčici Marini da ona od nekog čoveka Božjeg ču reč o Hristu Isusu, istinitom Bogu: kako se On ovaploti od Duha Svetog u utrobi Prečiste Djeve, i rodi se od Nje sačuvavši njeno devstvo nedarnutim; kako On satvori mnoga čudesa; kako On izvoli dobrovoljno postradati radi spasenja ljudi, kako On umre i vaskrse i uznese se na nebo i ugotovi beskonačni život i slavu i večno carstvo onima koji veruju u Njega i ljube Ga.
Čuvši to, blagorazumna devojčica Marina poverova u Hrista i njeno srce se raspali božanskom ljubavlju, te ona ni o čemu drugom niti razmišljaše niti govoraše već jedino o Hristu Isusu. I ona se sva pretvaraše u uvo kada bi čula da se gde govori o istinitom Bogu. I kao što verovaše u Njega srcem, tako se ne stiđaše da ga i ustima ispoveda, iako još ne beše krštena, pošto se ne nalažaše hrišćanski sveštenik koji bi je krstio. I željaše Marina da krv svoju prolije za Hrista i da se krsti njome kao krstionicom krštenja, kao što je slušala za mnoge svete mučenike obadva pola da se krstiše u svojoj krvi položivši duše svoje za Gospoda; i ona hoćaše da im bude podražateljka.
Edesije, doznavši da je njegova kći Marina poverovala u Hrista, omrznu je i prestade je smatrati za kćer, i odnošaše se prema njoj kao prema tuđinki. A devica svu svoju nadu položi na Oca Nebeskog. Kada joj beše petnaest godina ona jednom iziđe u polje da vidi ovce svoga oca koje su tamo pasle. Dogodi se te je tom prilikom srete eparh istočnih pokrajina Olimvrije, ljuti mučitelj hrišćana, koji iđaše u Antiohiju Pisidijsku. Ugledavši veoma lepoliku devojčicu, eparh se začudi njenoj neobičnoj lepoti, i ona ga odmah toliko zanese da on pomisli da je uzme sebi za ženu. Stoga on zastade, i zaustavivši nju stade je raspitivati: Kakvog si roda, devojko; čija si kći, i kako se zoveš? Kaži mi istinu o sebi. Ja vidim da si lepolika, i ako si slobodnih roditelja ja ću stupiti s tobom u zakoniti brak; ako si pak čija robinja, ja ću te otkupiti i uzeti k sebi.
Devica koju više krasijaše celomudrije nego lepota, krotko odgovori čija je kći i kako se zove; a ne zataji i to, da je sluškinja Hristova, da veruje u jednoga Boga koji je stvorio nebo i zemlju, da je sjedinjena s Njim ljubavlju srdačnom i da drugoga ženika ne želi. Čuvši da je hrišćanka eparh, koji od careva beše dobio pravo da muči hrišćane, odmah naredi vojnicima da je uzmu i vode za njim u grad, ali s češću: jer zbog njenih devičanskih blagorazumnih reči on je još više zavole i nadaše se da će je, preteći joj mukama, brzo odvratiti od Hrista i pridobiti je sebi za ženu. A devica, vođena vojnicima, moljaše se na sav glas Bogu, govoreći: Gospode Isuse Hriste, Bože moj! ne ostavi me i ne predaj dušu moju u pogibao! Neka me ne savladaju neprijatelji moji! neka se sluh moj ne oskvrni od lukavih reči njihovih! neka se um moj ne izmeni od poganih laski njihovih! neka se i srce moje ne uplaši od groznih pretnji njihovih! ne dopusti da vera moja bude bačena u kal i mulj! neka se ne obraduje zbog mene nenavidnik dobra đavo! nego mi pošlji pomoć sa visine svetog prestola Svog, daj mi mudrost, otvori mi usta, da bih, krepljena silom Tvojom i umudrivana blagodaću Tvojom, bez straha odgovarala mučitelju na pitanja. O, Gospode moj! pogledaj milostivo na mene