Sveti mučenik Pontije, senator

Ko može poverovati, ako ga Gospod ne privuče k Sebi? Ko može ući u podvig, ako Gospod ne pomogne? Ko se može udostojiti mučeničkog venca, ako ga Hristos ne daruje? Stoga se i ja nedostojni, veli pisac ovoga žitija Valerije, ne udostojih takve blagodati da mučenički umrem za Hrista zajedno sa svetim mučenikom Pontijem, sa kojim sam zajedno odrastao i zajedno školu učio. Ali radi njegovih podviga i mučeništva nadam se dobiti milost od Gospoda. Sve što govorim o njemu, - prizivam za svedoke Hrista i Njegove anđele, - očima sam svojim video, i ušima svojim čuo, pa čak delimično i trpeo sa njim. Zbog toga i vi verujte ovom vernom prikazivanju stvari, da biste za veru svoju dobili zajedno sa svetim mučenikom nagradu od Gospoda u dan vaskrsenja mrtvih.
U gradu Rimu življaše ugledni senator Mark; on ne imađaše dece, iako mnogo godina bejaše u braku sa svojom suprugom Julijom, i oboje behu veoma žalosni zbog toga. U dvadeset drugoj godini bračnog života Julija oseti da je bremenita, čemu se oboje silno radovahu. U petom mesecu trudnoće Julija sa svojim mužem, obilazeći hramove svojih bogova, - oboje behu idolopoklonici, - i deleći priloge, dođoše u hram Jupitera, koga nazivahu velikim. Tu Julija pogleda na žreca koji sa vencem na glavi prinošaše žrtvu pred idolom; iznenada se taj žrec razbesne, pa skinuvši sa sebe venac stade ga kidati na parčad, vičući plačnim glasom: Ova žena nosi u utrobi onoga koji će ovaj hram do temelja srušiti i bogove njegove uništiti.
Ove reči demonujući žrec nekoliko puta gromko ponovi, od čega sve prisutne spopade užas; naročito se Julija i Mark mnogo uplašiše, i dršćući pobegoše iz hrama kući svojoj koja se nalažaše u blizini hrama. Julija, uzevši kamen, udaraše se njime po stomaku i po bedrima, govoreći: O, da ni začela nisam takvoga, koji će razoriti hram i bogove uništiti! bolje će mi biti da i sama umrem sa njim nego da ga rodim!
Potom, kada Juliji nastupi vreme da rodi, i svi očekivahu da će roditi mrtvo dete pošto se beše silno udarala kamenom po stomaku, ona rodi dete podpuno zdravo i čitavo. Julija htede da ubije novorođenče, ali se otac usprotivi tome, govoreći: Ako Jupiter ushte, on će sam odmazditi neprijatelju svome, a mi nemojmo biti ubice deteta svog.
Tako mališan ostade živ, i nadenuše mu ime Pontije. A kada Pontije poodraste, roditelji ga dadoše u školu, i nikada ga ne vođahu sa sobom u hramove. I rastijaše dečak ne samo godinama nego i umom: već u ranoj mladosti on se pokaza izvrstan filosof; ujedno s tim on beše veoma napredan u svima naukama, pošto imađaše izvanredno pamćenje i beše vrlo načitan; i sve vršnjake svoje on prevazilažaše znanjem.
Jednoga dana Pontije krenu k svome učitelju vrlo rano izjutra, i dogodi mu se da prolažaše pored jednog hrišćanskog doma i to baš u vreme kada u njemu beše skup vernih sa svjatjejšim papom Pontijanom i pojaše se jutarnje psalmopjenije. Pažljivo slušajući pojanje, Pontije razabra ove reči: Bog naš na nebu i na zemlji, stvori sve što je hteo. Idoli su srebro i zlato, delo ruku čovečijih. Usta imaju, a ne govore; oči imaju, a ne vide; uši imaju, a ne čuju; nozdrve imaju, a ne mirišu; ruke imaju, a ne hvataju; noge imaju, a ne hode; i ne puštaju glasa iz grla svoga. Takvi neka budu i oni koji ih grade, i svi koji se uzdaju u njih (Ps. 113, 11-16).
Čuvši ove reči, Pontije stade, i uzdahnuvši iz dubine srca on se zamisli nad smislom ovih reči. Zatim, pod dejstvom blagodati Svetoga Duha srcem mu se razli umilenje, i on zaplasa, pa podigavši ruke k nebu, on kliknu: Bože, kome čujem hvalu što uznose, daj mi da Te poznam! - Onda priđe k vratima oga doma i stade usrdno lupati na njih. Oni što nagviriše odozgo kroz prozor rekoše svetome papi: Neki dečak lupa na vrata. - Papa, koji je sve to već znao otkrivenjem Svetoga Duha, reče: Idite, otvorite mu, neka dođe k nama, "jer je takovih harstvo Božije" (Lk. 18, 16).
Česni dečak Pontije uđe u dom samo sa jednim svojim vršnjakom i drugom po školi Valerijem, piscem ovoga žitija, a robove svoje ostavi na ulici. Ušavši u sobu i videći da se vrši b