Sveti mučenik Sevastijan i drugi s njim

Spomen 18. decembar

Sveti Sevastijan rodi se u Italiji, u gradu Narboni, a bi vaspitan i školovan u gradu Mediolanu. Neznabožni carevi Dioklecijan i Maksimijan toliko ga zavoleše, da ga postaviše za načalnika svoje dvorske garde, i narediše mu da svagda predstoji pred licem njihovim, jer on bejaše muž hrabar i pametan, pun mudrosti, istinit u rečima, pravičan u suđenjima, oprezan u savetima, veran i hrabar u poverenim mu poslovima i službama, čuven po dobroti, izvanredno čestit i pun svih vrlina. Vojnici ga poštovahu kao oca, i svi ga dvorjani ljubljahu i uvažavahu, jer beše istinski pobožan. Tako je i trebalo biti: da svi ljudi ljube i uvažavaju onoga koga je Bog obasuo svojim darovima.
Sve vreme Sevastijan služaše Hristu, moleći se i izvršujući svete zapovesti Njegove. No sve to on činjaše tajno, da neznabožni carevi ne bi doznali za njegovu veru u Hrista. A skrivaše On u sebi, pod plaštom zemaljske vlasti, vojnika Hristova ne zato što se bojao muka ili što je voleo bogatstvo pa se plašio da ga ne izgubi, već samo zato, da bi pomagao hrišćanima, koji u to vreme bejahu strahovito gonjeni i mučeni.
One između njih, kojima ne mogaše izdejstvovati oslobođenje od okova i mučenja ili im olakšati muke, on ukrepljavaše mudrim savetima da junački polože život svoj za Gospoda, čijom su krvlju iskupljeni, i da krv svoju proliju za Njega, očekujući večnu nagradu posle privremenih muka. Tako se on staraše da pridobije Bogu duše, koje đavo hoćaše otrgnuti od Boga i uvući ih u svoju pogibao. On postupaše po rečima Svetoga Pisma: ukrepljavaše klonule ruke i iznemogla kolena vernih, a slabodušne, koji se sumnjahu i bojahu muka, on hrabraše i na podvig podsticaše. Videći pred sobom mnoge hrišćane koji se dobrim podvigom podvizavahu, stradanja podnošahu, u ljutim mukama veru nepokolebljivo držahu, i ka primanju venaca večnoga života otidoše, Sevastijan se i sam raspaljivaše željom da postrada za Hrista, i očekivaše kada će mu Gospod ukazati zgodnu priliku za to. I najzad nastade takav čas kada on ne uzmože više skrivati u sebi oganj Božanske ljubavi i revnosti koji plamćaše u njemu, i objavi svima ko je on: jer svetlost ne mogaše više skrivati u tami.
U to vreme dva čestita i blagorodna muža, Markelin i Marko, rođena braća, biše uhvaćeni zbog ispovedanja Hrista, i dugo u tamnici držani. K njima često dolažaše blaženi Sevastijan i tešaše ih, razgovarajući o svetoj veri i savetujući im da se odreknu prolaznih blaga zemaljskih i da se ne boje privremenih muka. Oni poslušaše njegov zdravi savet: junački podnesoše mučenja od mučitelja i, ostajući nepokolebljivi u veri, biše osuđeni na posečenje mačem. No baš u to vreme kada oni, gotovi umreti, prekloniše glave svoje pod mač, stiže naređenje da ih puste kućama njihovim, k roditeljima njihovim, ženama i deci. Prestareli roditelji njihovi, Trankvilin i Markija, behu još živi. I roditelji njihovi i svi ukućani moliše gradonačelnika Rimskog Agresta Hromatija da produže život Markelinu i Marku za trideset dana, da bi ih za to vreme oni mogli nagovoriti da se poklone neznabožačkim bogovima, jer roditelji njihovi, i žene, i sva rodbina njihova behu neznabošci. Gradonačelnik im ispuni molbu. Tada roditelji, žene, deca, srodnici i prijatelji okružiše Markelina i Marka, i sa velikim plačem ih moljahu da se smiluju na sebe i na njih: da odustanu od svoje namere i postupe po volji careva. Otac, ukazujući na svoje sede vlasi i prestarelost i telesnu bolesnost, moljaše ih da se oni do smrti njegove drže praotačke vere i da ga po običaju sahrane: jer se već nadaše skoroj smrti, i ne mogaše hoditi sam nego ga drugi pridržavahu ili prenošahu. A majka, pokazujući grudi svoje kojima ih je odojila, zahtevaše od njih dužno poštovanje i sinovsku poslušnost, i moljaše ih da radi nje poštede život svoj i ne predaju sebe na dobrovoljnu smrt. Malena pak dečica pružahu ruke k njima, i noge im grljahu, i plakahu, moleći ih da ih ne ostavljaju sirote. A odojčad, koja još behu u pelenama i ne umejahu govoriti, samim izgledom svojim podsećahu na sirotanstvo i pobuđivahu u roditeljima žalost. Žene govorahu o svom

Izvor: Crkveni Kalendar