Sveti mučenik Sevirijan

Za carovanja zločestivog cara Likinija kada od strane Agrilole, kneza Sevastije, biše uhvaćeni i bačeni u tamnicu Sveti Četrdeset Mučenika, u toj oblasti življaše neki muž po imenu Sevirijan, znatnoga porekla. Sevirijan beše hrišćanin. Često posećujući svete mučenike u tamnici on ih sokoljaše na stradalački podvig za Hrista; i oni se kao ognjem razgoreše ljubavlju prema svome Gospodu, da ni hladno Sevastijsko Jezero ne uzmože ugasiti u njima taj plamen: jednodušno ispovedajući ime Isusa Hrista pred mučiteljem, oni svi skončaše mučeničkom smrću u jezeru.
Posle stradanja Sevastijskih mučenika, kada mesto Agrikole neznabožni car Likinije postavi za kneza Lisija, čoveka opaka i bezdušna, koji kao divlja zver hvataše hrišćane i krv njihovu prolivaše, dođe vreme i svetom Sevirijanu da izađe na isti podvig i na istu borbu, na koje on druge rečima podsticaše. Knezu pristupiše klevetnici i rekoše: Čast velikih bogova naših umanjuje se u ovom gradu preko Sevirijana, koji ih ne samo sam ne poštuje i ne poklanja im se, nego i mnoge druge nagovara da ih beščeste i unižavaju. Verujući sam u Raspetoga, on i druge uči toj istoj veri, i već je ne malo ljudi povukao za sobom Stoga, ako ga ne pogubiš, ceo će grad uskoro poći za njim: i razgneviće se bogovi na naš grad i napustiće ga, a i car kada čuje o tome neće nas poštedeti.
Saslušavši to, knez Lisije posla svoje sluge da uhvate Sevirijana i dovedu k njemu. A vojnik Hristov, ne čekajući poslane da dođu i uzmu ga, preduhitri ih te sam ode, i stupivši pred kneza stade mu neustrašivo govoriti: Nije li tebi, kneže, dosta tvoja pogibao, nego hoćeš da i naše duše pogubiš, i kao neku dobit predaš ih tvojim belima? Ali znaj, ti ovde imaš posla sa ljudima hrabrim, a ne sa malodušnim i bojažljivim, jer meni je, kao što moj božanstveni učitelj Pavle kaže, život Hristos a smrt dobitak (Flb. 1, 21).
Saslušavši ove smele reči, knez Lisije poćuta malo; zatim pogleda na sluge što stajahu pred njim i ukazavši rukom na Sevirijana reče im s jarošću: Uzmite ga i sirovim žilama bijte, da se nauči smerno govoriti pred vlašću A kad svetitelja bijahu, on se veseljaše što se udostoji primiti rane za Hrista, i pevaše psalamske reči koje mu behu neko olakšanje u mukama: Na leđima mojim oraše grešnici, produžiše bezakonje svoje (Ps. 128, 3).
Mučitelj, videći da se sluge njegove već zamoriše a da je lice mučenikovo i nadalje veoma svetlo i junačko, naredi da ga prestanu biti. Zatim mu reče: Eto, sada po ranama koje si dobio možeš poznati da ti tvoj Hristos ne donosi nikakvu utehu niti ikakvo dobro. - Mučenik odgovori: Kada duševne oči tvoje ne bi bile pomračene tamom bezbožja, ja bih ti pokazao kako mi mnoga blaga izmoljuju u Hrista moja stradanja. No sada pri tvome bezbožju šta ja mogu postići paleći slepome sveću i pevajući gluvome pesmu? O, sudijo! kada ti ne bi bio slep i gluv, ti bi poznao blagodat Hristovu i silu koja me ukrepljuje.
Ove i mnoge druge reči svetoga još više razgneviše m učitelja i on naredi te mučenika obesiše na drvetu i strugahu mu telo železnim noktima. Usred tih ljutih muka svetitelj se moljaše Bogu, govoreći: Isuse Hriste! Ti koji si nekada bio obešen na krstu i srušio gordost vražiju, i sve do sada si slavljen za sva divna dela Svoja, dođi i pomozi mi i satri silu svezlobnog mučitelja, rastrgane udove moje isceli, i daj mi da dobro završim podvig mučenički!
I menjahu se sluge koji mučahu svetitelja; i posle dugog mučenja oni ga, po zapovesti kneza, odrešiše sa drveta i povedoše u tamnicu. Idući ka tamnici sveti mučenik se pokaza krasnorečiv govornik, i kao ne osećajući bolove on se hvaljaše ranama, zadobijenim za Hrista. I kad iđaše sredinom grada kroz mnoštvo naroda koji ga posmatraše, on svetla lica ukazivaše na svoje rane i govoraše narodu ove medne reči: Gle dajte me, o ljudi, i shvatite u kakvom se blaženstvu ja sada nalazim! Vi, ja držim, smatrate da sam ja najnesrećniji i najbedniji čovek, pošto sam lišen ne samo vremenog čina svog i bogatstva, nego i samog zdravlja. Međutim, ja sam sada blaženiji od sviju vas. Jer ove rane moje