Sveti mučenici Markijan i Martirije
Spomen 25. oktobar
KADA bezbožna jeres Arijeva, raširivši se, izazva velike razdore u Crkvi Hristovoj, tada nastade gonjenje na verne hrišćane kako od strane arijanaca, tako i od strane idolopoklonika. U to vreme bivahu mrženi, mučeni, gonjeni i ubijani svi koji ispovedahu da je Hristos Tvorac a ne tvar, učovečeni Bog a ne prost čovek. Naročito se arijanci osiliše od onoga vremena kada i sam car Konstancije, sin Konstantina Velikog, pade u jeres i na dvoru svome približi k sebi dva velika dostojanstvenika, Jevsevija i Filipa, arijance, koji ogorčeno gonjahu pravoslavne i kinjahu Crkvu Hristovu. Ova dvojica biše vinovnici progonstva i smrti svetog oca našeg Pavla Ispovednika, patrijarha Carigradskog. Poslavši ga u Jermeviju, oni nagovoriše svoje jednomišljenike da ga udave, što ovi i uradiše. A mesto njega uzvedoše na patrijaršiski presto Makedonija. I mnoge druge ispovednike i učitelje vere oni takođe takođe pogubiše na razne načine. Među tim revniteljima vere Hristove behu i ova dvojica: Markijan i Martirije, koji svojim učenjem i spisima ukrašavahu Crkvu Hristovu, i "kao dve crkvene dojke, mleko učenja točeći, napojavahu duhovna čeda". Ranije, pri spomenutom svetom ispovedniku Pavlu patrijarhu, Markijan beše čtec a Martirije ipođakon. Usto obojica behu notariji, koji zapisivahu sve patrijarhove pouke i dela, kojima se utvrđivaše pobožnost. Osim toga, i sami oni behu veliki propovednici reči Božije i pobornici Crkve, koju oni kao dva štita zaštićavahu od jeretičkih strela: jer im Gospod, kao vernim učenicima Svojim, dade usta i premudrost kojoj se ne mogahu protiviti ni odgovoriti svi protivnici njihovi - arijanci (sr. Lk. 21, 15). Posle pak progonstva i smrti svetog ispovednika Pavla jeresinačalnici okrenuše svoj otrov protiv ovih učenika njegovih, Markijana i Martirija. No najpre, sakrivši svoju zloću u lukavstvu kao iskru ognja u pepelu, oni pokušavahu da ih veštom obmanom obrate od pravoslavlja u svoje zloverje: ugodnicima Božjim predlagahu mnogo zlata, obećavahu im da će im izdejstvovati veliku blagonaklonost carevu, i da će ih uzvesti na arhijerejske prestole, i da će ih učiniti vlasnicima ogromnih imanja, samo ako pristanu uz njihovu jeres. Ali ugodnici Božji prezreše sve to kao ništarije: zlato ne primiše, obećavane im počasti odbaciše, i lukavstvu se njihovom nasmejaše, više voleći da radi vere prime ruganje, sramoćenje, muke, pa i samu smrt, nego da, živeći u jeresi, imaju bogatstvo, slavu i počasti. Tada jeretici, videći da ničim ne mogu ove svete ispovednike pridobiti za svoje zloverje, osudiše ih na smrt, koju radi Hrista ovi svetitelji više željahu nego život. A kada ih uhvatiše i na mesto posečenja odvedoše, oni izmoliše malo vremena za molitvu. I uperivši oči k nebu i podigavši ruke, oni se moljahu: Gospode Bože, Ti oi nevidljivo stvorio srca naša, Ti znaš sva dela naša, primi u miru duše slugu Tvojih, jer nas Tebe radi ubijaju i smatraju nas kao ovce koje su za klanje.
Pošto se tako pomoliše, oni prikloniše pod mač svete glave svoje i biše posečeni od zlovernih arijanaca zbog ispovedanja Božanstva Isusa Hrista. Neki od vernih uzeše česne mošti njihove i pogreboše ih kod Melandiske kapije u Carigradu. Docnije im sveti otac naš Jovan Zlatoust podiže crkvu; i u njoj davahu isceljenja raznim bolesnicima molitvama svetih mučenika, u slavu Boga, slavljenog u Trojici vavek. Amin.
Izvor: Crkveni Kalendar
