Sveti mučenici Mina, Ermogen i Evgraf

Spomen 10. decembar

POŠTO rimski carevi Dioklecijan i Maksimijan ne uzmogoše istrebiti na zemlji svetu veru Hristovu goneći, mučeći i ubijajući hrišćane, oni se dobrovoljno odrekoše carskog prestola, i na presto stupiše: u Rimu - Maksencije, na Istoku - Maksimin, u Galiji - Konstantin, koji potom poverova u Hrista i prosveti vaseljenu svetlošću vere Hristove. Gonjenje hrišćana ne prestajaše i pod njima, naročito na Istoku, gde kao da se zemlja i more kolebahu i bunjahu, ustajući na Crkvu Hristovu koja se množila. Jer Crkva Hristova, ukoliko više beše gonjena, utoliko bujnije rastijaše i cvetaše, kao krin usred trnja, zalivana krvlju svetih mučenika. Neznabožni car Maksimin bejaše silan revnitelj svoga mnogobožačkog bezbožja i veliki mrzitelj i gonitelj hrišćanske vere. On bi izvešten da se sva Aleksandrija, najslavniji grad u Egiptu, uskomešala zbog ogromnog umnoženja hrišćana, i da se pomaljaju nemiri i međusobice između njih i neznabožaca. Nemajući mogućnosti da sam ide tamo, jer ga neophodni poslovi zadržavahu u Vizantiji, Maksimin posla mesto sebe jednog od svojih velmoža, čoveka blagorazumnog, veoma učenog i izvanredno krasnorečivog, rodom Atinjanina, kome ime beše Mina. Car naloži Mini da u Aleksandriji utiša metež i uspostavi mir, da hrišćanstvo istrebi iz toga grada, a da pradedovsku mnogobožačku veru utvrdi i povrati njoj iz zloverja hrišćanskog one koji su otpali od nje. Po spoljašnjosti Mina se držaše kao neznabožac, gotov da ispuni zločestivu carevu volju; u srcu pak on beše ubeđeni hrišćanin i čuvar zapovesti Božjih, ali on za izvesno vreme skrivaše svoju pravu veru, iščekujući da ga Bog pozove na mučenički podvig i venac.
Primivši od cara naređenje, Mina hitno otputova u Aleksandriju, i bez muke utiša metež: mudrim savetima on izmiri obe protivničke strane - hrišćane i neznabošce, i dozvoli da svaki nesmetano ispoveda svoju veru; zatim ispravi u gradskim zakonima sve nepravične propise, pa o svemu izvesti cara pismeno.
Posle toga Mina reši da veru svoju u Hrista, koju je dotle skrivao, ispovedi pred svima, te da na taj način posluži drugima kao primer pobožnosti i izvor spasenja, a i sam izađe na podvig mučeništva. On ovako govoraše u sebi: Ako u drugo vreme budem dao sebe na mučenje, onda ću biti nagrađen samo ja jedan; sada pak ja mogu i druge privesti k mučeničkim vencima.
Stoga Mina poče otvoreno proslavljati ime Gospoda Isusa Hrista i učiti svetoj veri, ubeđujući neverne ne samo rečima nego i delima: jer se njemu odozgo dade dar isceljivati bolesti prizivanjem imena Hristova i znakom svetoga krsta. Jednom kada Mina iđaše posred grada, i narod za njim, dogodi se da na putu ugleda mnoštvo bogalja, hromih, slepih, nemih, gluvih i đavoimanih. Pomolivši se Bogu da On javi silu Svoju preko njegovih ruku obraćenja veri neznabožnog naroda, on prizva ime Hristovo, i mećući ruke svoje na bolesnike on na svakome od njih činjaše sveti krsni znak, i tog časa svi dobiše isceljenje: slepi progledaše, nemi progovoriše, hromi skočiše kao jeleni, i đavoimani se oslobodiše nečistih duhova. Videvši to, narod se zapanji, i mnogi poverovaše u Hrista; a sveti Mina, učeći ih svetoj veri, prisajedinjavaše ih Crkvi hrišćanskoj.
Međutim neki od okamenjenih neverjem i zaslepljenih zlobom neznabožaca, kojima behu mili demonski praznici i provođahu ih u prejedanju, pijanstvu i razvratu, ne ljubljahu čestit i uzdržljiv hrišćanski život. Sami sinovi tame, oni nenaviđahu svetlost; i ne podnoseći vređanje bogova svojih i nipodaštavanja praznika njihovih, oni tajno izvestiše cara o Mini: da sam veruje u raspetoga Galilejca, i da je tom verom iskvario sav narod Aleksandrijski, i da su hramovi drevnih bogova već opusteli.
Ovaj izveštaj silno razjari cara; on sazva svoje velmože i savetnike, i stade im se žaliti na Minu, da je postupio suprotio njegovom naređenju, jer umesto da uništi hrišćanstvo u Aleksandriji on ga širi, i Jeline, odane drevnim zakonima pradedovskim, već je preveo u novu Galilejsku veru. Velmože savetovahu caru da u Aleksandriju pošalje takvog čoveka koji bi mogao popraviti što je Mina pokvario, a

Izvor: Crkveni Kalendar