Sveta novomučenica Akilina

Sveta Akilina bejaše iz sela Zakliveri, u okolini Soluna. Jednoga dana njen otac u svađi ubi svoga suseda Turčina. Mesne vlasti ga uhvatiše i odvedoše u Solun paši da ga pogubi. No paša mu pokloni život, pošto Akilinin otac pristade da se poturči. U to vreme Akilina beše mlada devojčica. Pošto prođe dosta vremena otkako se njen otac poturči, i Akilina napuni osamnaest godina, Turci stadoše činiti pritisak na njega da i Akilinu poturči. I otac poturčenjak poče primoravati ćerku da se poturči. No majka je podržavaše u veri Hristovoj. Otac pak i dalje navaljivaše na kćer da se što pre poturči, da mu Turci više ne bi dosađivali sa tim. A Akilina, sva goreći Hristovom ljubavlju, blago reče ocu: Zar sam ja malodušna kao ti, da se odreknem Tvorca i Sazdatelja mog, Gospoda Isusa Hrista koji nas radi pretrpe krst i smrt? To ja nikada učiniti neću! Evo, gotova sam na svaku muku, pa i na samu smrt, iz ljubavi prema Hristu Gospodu mom.
Tako govoraše istinska ćerka nebeskog cara Hrista. Videći njenu nepokolebljivost, poturčeni otac izvesti Turke o tome. Ovi odmah poslaše ljude po Akilinu da je dovedu na sud. A blagorazumna mati Akilinina, videvši poslane ljude, govoraše Akilini: Čedo moje premilo, kćeri moja preslatka! Akilino, srce moje, evo došao je čas o kome sam ti govorila: postupi kao poslušno čedo moje i poslušaj savete moje: drži se junački u svima mukama koje ti predstoje, i nemoj se odreći Hrista! Akilina joj odgovori sa suzama: Ne boj se, majko moja! i ja imam istu želju i isti cilj, samo neka mi Bog bude u pomoći! moli se, majko, za mene!
Poslate sluge vezaše mučenicu i povedoše na sud, a brižna majka iđaše za njom. Akilinu uvedoše u sud, ali njenu majku ne pustiše unutra. Sudija reče Akilini: Devojko, poturči se! Sveta odgovori: Ne, to učiniti neću. Ja se nikada neću odreći vere svoje i Gospoda mog Hrista. Čuvši to, sudija se razjari i naredi da Akilinu svuku i ostave na njoj samo košulju, da je vežu za stub i biju motkama. To bi učinjeno; dva služitelja je tukoše dugo vreme; ali mučenica veoma junački pretrpe te muke.
Potom sudija i drugi Turci izvedoše svetu mučenicu preda se, stadoše je obasipati laskama, obećavati joj mnoge počasti i darove, samo da se odrekne vere svoje. Al i nevesta Hristov.a to niušta ne smatraše A jedan vlastodržac, veoma bogat, reče mučenici: Poturči se, Akilino, pa ću te uzeti za sina mog. Mučenica Hristova odgovori: Neka đavo nosi i tebe i tvoga sina! Zbog ovih reči svetu mučenicu ponova strahovito biše, da joj i košulju svu poderaše. Onda joj sudija reče: Zar te nije stid da te golu tuku pred tolikim ljudima? Ili se turči ili ću ti sve kosti polomiti, jednu za drugom. - Mučenica odgovori: Nikada se poturčiti neću, jer mi vera vaša nikada ne može zameniti Gospoda Hrista mog! - Besni od gnjeva na ovakav odgovor, Turci je ponova tako nemilosrdno tukoše, da joj kosti polomiše, meso joj otpadaše, i krv njena potocima zali zemlju, i ostaviše je kao mrtvu. Onda jedan hrišćanin je uze, odnese i izvesti njenu majku. Majka dotrča, zagrli svoju kćer koja beše na izdisaju i pitaše je: Šta si uradila, čedo moje? - Mučenica došavši k sebi, jedva otvori oči, pa ugledavši majku, odgovori joj: Šta sam mogla uraditi, o majko, sem što si mi ti savetovala: održala sam veru svoju. A majka podiže ruke svoje i oči k nebu i zahvali Gospodu Utom sveta mučenica predade dušu svoju u ruke Božije i dobi venac mučeništva. A svečesno i sveto telo njeno odmah stade liti iz sebe tako čudesan i jak miris, da se on osećao celim putem kojim su nosili mošti njene da sahrane. Naredne pak noći siđe svetlost s neba kao najsjajnija zvezda i obasja grob svete mučenice. I hrišćani koji to videše, proslaviše Boga, kome neka je slava i sila kroza sve vekove. Amin.