Sveti novomučenik Konstantin

Sveti Konstantin rodio se na ostrvu Mitilini, u selu Psilometopon, od muhamedanskih roditelja. Ali Bog, koji gleda ne na lica nego na srca ljudska, provide u ovom detetu, dok ono još beše u utrobi materinoj, da će ono imati dobro srce, zbog čega ga unapred izabra za Svoga izabranika. To se može videti iz toga, što odojče već od prvih dana pokazivaše svoje buduće prizvanje, jer sisaše samo jedanput na dan, i što za sve vreme svoga odojčaštva beše tiho i nikada ne zaplaka, čak ni onda kada bivaše gladno. I ovo Bogom izabrano detence zadivljavaše ne samo svoju majku nego i sve susede. I tako ono rastijaše do svoga dečaštva.
Međutim svezlobni đavo, iskonski neprijatelj roda ljudskog, predosećanjem svojim predvide da će ovo dete, iako rođeno kao Turče, Bog privući k sebi dobrotom Svojom zbog njegovog dobrog i nezlobivog srca. Zato se i naoruža da ga uništi. U tom cilju on podstače zlo srce jedne susetke da ubije nesrećno dete. I jednoga dana ova susetka dođe u posetu Konstantinovoj majci i zamoli je da joj da sina da prošeta sa njim. Ne podozrevajući u tome ništa, majka joj dade sina, i oni odoše u šetnju. Kada iziđoše izvan grada, žena dade detetu ranije spremljene sa otrovom slatkiše. Čim ih dete pojede, otrov stade delovati: Oči mu silno oboleše, tako da ništa ne viđaše, a i celo mu telo iznemože. Kada pakosna žena dovede majci bolesno i iznemoglo dete, ona se začudi od čega se tako brzo razbole sin njen. Smatrajući da je to slučajno oboljenje, ona pozva lekare; lekari upotrebiše razne lekove, ali, videći da lekovi ništa ne pomažu, odustaše od daljeg lečenja. I tako dete bolovaše tri godine. Ali na ovu nevolju naiđe druga: jadno dete razbole se od boginja, i potpuno izgubi vid. Bolest se toliko pogorša, da su bolnika već spremali za smrt. No svemogući Bog, videći nevinost i trpljenje detetovo, blagovole spasti ga po velikoj milosti Svojoj, izvevši ga iz tame muslimanske i privevši ga k istinitoj svetlosti hrišćanske vere. I to Bog učini na sledeći način:
Jedna pobožna hrišćanka, koja stanovaše nedaleko od kuće Konstantinove majke, dođe u posetu bolesniku. Tešeći bolesnika i njegovu tužnu majku ona, pobuđena odozgo i pokrenuta sažaljenjem, stade moliti detinju majku da joj dopusti da njeno bolesno dete odnese u hrišćansku crkvu i tamo ga zagnjuri u svetu vodu. Ja sam uverena, reče pritom ova pobožna žena, da će ga Bog naš, koji je stvorio nebo i zemlju, isceliti. Majka, slomljena bolom, pristade na njen predlog. Žena onda odmah uze dete, odnese ga u crkvu, i umi ga svetom vodom. Posle toga dete potpuno ozdravi i progleda na jedno oko, ali mu drugo ostade donekle zatvoreno, po neispitanom promislu Božjem koji sve premudro uređuje. I dete, koje na rukama doneše u crkvu, vrati se na svojim nogama kući, gde ga zadivljena mati srete i, proslavivši Hrista Boga, promeni žalost u radost.
Posle nekog vremena mati Konstantinova, koja već nekoliko godina beše udovica, udade se za drugog, pa se sa mužem i decom preseli u Anatoliju, u grad Magnisiju. Ali se u tom gradu ne zadržaše dugo, pošto se poočim pokaza pijanica i opake naravi, i često je svirepo tukao svoju pastorčad. Zbog ove porodične nesloge majka ove jadne dece odbaci svadljivog muža, pa se sa svojom decom preseli u Smirnu.
U Smirni stariji brat Konstantinov postade juvelir, a on - raznosač povrća i voća. Kao takav, on je dosta često zalazio u mitropoliju, i tamo ponekad stupao u razgovor, ili slušao druge gde razgovovaraju, te je na taj način naučio grčki jezik. Imajući stalne veze sa hrišćanima on, uz pomoć blagodati Božje, stade u srcu svom osećati naklonost prema hrišćanskoj veri. Konačna pak odluka da poveruje u Isusa Hrista stvori se u njemu pri sledećim okolnostima:
Jednom se u mitropoliji Konstantin srete sa jednim duhovnikom i zamoli ga da mu što pročita iz hrišćanskih knjiga. Duhovnik ispuni mladiću želju, pročita mu nešto nz Svetoga Pisma, i to kao varnica pade u mlado srce, i zapali u njemu oganj božanske ljubavi; i od sladosti te ljubavn on donese čvrstu odluku da odbaci muslimansku veru i pristupi Hristovo

Izvor: Crkveni Kalendar