Svete tri žene

EPISKOP Monemvasiski Pavle ispriča o ovim svetim ženama sledeće. Još kao mirjanin, kazivaše on, ja bejah poslan na Istok radi skupljanja carskoga danka. Putem naiđoh na pustinjski manastir i zaželeh da svratim u njega. Iguman sa crnoriscima izađe mi na susret, i pošto se pozdravismo sedosmo u manastirskom dvorištu, u kome se nalažaše dobro uređen voćnjak. I mi videsmo gde na voćke sleću ptice, odlomi grančice sa voćem i odleću brzo. Ja upitah igumana: Zašto ove ptice ne jedu voće nego ga odnose sa odlomljenim grančicama? Iguman odgovori: Evo već je jedanaesta godina kako te ptice stalno to rade. - A ja, veli Pavle, kao podstaknut Bogom, rekoh: Sigurno se negde u obližnjim gorama nalaze sveti ljudi ili žene koji o Bogu žive, pa im po Božjem naređenju ove ptice nose voće. - Dok ja to govorah, dolete gavran i odlomi granu sa plodom. Ja onda predložih igumanu da pođemo za njim. I mi pođosmo za gavranom koji lećaše pred nama sa plodom; i uzletevši na brdo, on se spusti na zemlju i položi granu. A kada se mi približismo k njemu, gavran ponovo uze granu i polete u klanac dubok kao provalija, odakle zatim izlete ali bez grane. Tada i mi priđosmo nad tu provaliju, i bacismo kamen dole. Utom iznenada dopre otuda glas do nas: Ako ste hrišćani, ne ubijajte nas. - Mi upitasmo: A ko ste vi? - Oni odgovoriše: Ako hoćete da nas vidite, bacite nam tri odeće, jer smo žene nage; i onda idite pored gore i naći ćete usku stazu, koja će vas i privesti k nama.
Kada to čusmo, odmah tri monaha od bratije koji su nas pratili skidoše svoje rase, omotaše ih oko kamenja pa baciše dole; a mi se spustismo s gore, nađosmo mali i tesan put, kao što nam bi rečeno, po kome se jedva moglo ići, i stigosmo do urvine u kojoj obitavahu tri svete žene. Kada nas ugledaše, one nam se pokloniše do zemlje, pa satvorivši molitvu sedosmo; jedna od njih sede, a druge dve ostaše stojeći. Tada iguman upita onu što je sedela: Odakle si, gospođo i mati, i kako si došla u ovakvo mesto? - Ona odgovori: Ja sam, oče, iz Carigrada, gde sam imala supruga carevog dvorjanina. Ali on umre mlad, i ja ostadoh udovica u svojih dvadeset i nešto više godina, oplakujući i svoje udovištvo i to što nisam imala dece. Posle pak nekoliko dana jedan velmoža, čuvši za mene, posla sluge svoje želeći da me silom uzme k sebi, i sluge uporno zahtevahu da ja odmah idem kod njihovog gospodina. Tada se ja pomolih Gospodu mome Isusu Hristu, da me izbavi od tog nasilnika koji hoće da mi upropasti i dušu i telo. I onda rekoh slugama tim: Gospodo moja, zar vi mislite da ja ne bih s radošću pošla k vašem gospodinu, koji je tako znamenit? Ali ovih dana patim od strašne bolesti ženske, i iz mene stalno ide krv. Stoga pričekajte dok se izlečim od bolesti i očistim, pa ću onda s radošću poći k vašem gospodinu. - Čuvši to, sluge odoše govoreći: Dobro, gospodin naš čekaće te do četrdeset dana.
Pošto oni odoše, ja pustih na slobodu sve svoje robove i robinje obdarivši ih zlatom, samo ostavih ove dve što ih vidite ovde, i svu imovinu svoju razdadoh sirotinji.. Zatim prizvah k sebi jednog hristoljubivog rođaka mog, i zakleh ga teškom zakletvom da rasproda moje spahiluke, i moju kuću, pa da dobijeni novac razda ništima. Odmah posle toga ja noću uzeh sa sobom ove dve robinje moje, a sada sestre moje, pa sedoh s njima na lađu, i upućivane Bogom dođosmo na ovo mesto; i evo, ovo je već jedanaesta godina kako ne videsmo čoveka, osim vas danas. Što se naše odeće tiče, ona se posle godinu dana podera, i spade s nas.
Iguman je upita: Otkuda, gospođo moja, dobijate hranu? Sveta žena odgovori: dobar i čovekoljubiv Bog naš, koji je ljude svoje u pustinji hranio četrdeset godina, šalje hranu i nama, nedostojnim sluškinjama Svojim. Po Njegovom božanskom promislu, ptice nam svakodnevno donose voća nesravnjeno više nego što nam treba. Preblagi Gospod takođe i pokriva nas nage, i greje nas blagodaću Svojom, te se ni zimi ne bojimo mraza ni leti žege, i živimo kao u raju, neprestano slaveći Svetu Trojicu.
Slušajući sve to i diveći se, iguman joj reče: Ako dopustiš,