Sveti prepodobnomučenik Anastasije

Spomen 22. januar

Kada persijski car Hozroje zauze sveti grad Jerusalim i sveta mesta u kojima je boravio naš Gospod Hristos, i u kojima se zbilo Njegovo dobrovoljno stradanje, raspeće, smrt, sahrana i vaskrsenje, bezbožni varvari mnogo plena odneše u Persiju, pa i sam časni Krst Gospodnji. I u Persiji stade sijati slava Hristova kao sunce zbog čudesa koja su se događala od životvornog Krsta. Sam u ropstvu, časni Krst je duše ljudske porobljavao Bogu, prosvećujući ih poznanjem istine i raspaljujući im srca božanskom ljubavlju. Tada k poznanju Hrista priđe i sveti mučenik Anastasije.
Po rodu on beše Persijanac, iz sela Rasnuni, u pokrajini Razeh. Kao persijski neznabožac zvao se Magundat. Otac mu Vava bio čuveni čarobnjak i učitelj mađioničarske veštine. On i sina svoga nauči tome savršeno. A kada Magundat odraste, bi uzet u vojsku sa mnogim drugim mladićima, i u prestonici carskoj služaše caru persijskom Hozroju. Čuvši pak za slavu i silu časnoga Krsta, jer se o čudesima časnoga Krsta govorilo na sve strane po celoj Persiji, i svi su govorili: Bog hrišćanski dođe u Persiju - Magundat se stade brižljivo raspitivati o tome. Jer se iznenada duša njegova tajno zapadi onim ognjem, koji je Hristos došao da baci na zemlju (Lk. 12, 49). I ne dade sebi odmora taj divni mladić idući i mnoge raspitujući, da bi tačno saznao kakvo je to drvo što ima toliku čudotvornu silu. I kada mu bi rečeno da je to Krst, na kome je radi spasenja roda ljudskog bio raspet Hristos, Sin Božji, u koga hrišćani veruju i koga poštuju, tada se još jače raspali u njemu želja da potpuno pozna Sina Božjeg. I beše neumoran u stavljanju pitanja i pribiranju odgovora, da bi doznao, kako Bog siđe s neba, kako postade čovek, zbog čega bi osuđen na krst, i od koga, da li se opet povrati na nebo odakle je bio sišao. I kazivahu mu hrišćani o božanskoj tajni ovaploćenja Hristova. I duša njegova s ljubavlju primaše seme pobožnosti, i postepeno odgajivaše klas vere, i beše orna da se ugleda na Hrista.
Magundat imađaše jednog rođaka u vojsci. Obojica behu u puku nekog slavnog Saina. Ovoga vojvodu persijski car posla sa vojskom u rat protiv grčkog carstva. I stigoše do slavnog hrišćanskog grada Halkidona. Sa pukom svojim dođe tamo i Magundat i rođak njegov. A kad blagočestivi car grčki Iraklije udari na Persijance, vojvoda Sain se sa svojim pukom hitno vrati natrag. Tada se Magundat odvoji od svoga puka, ostavivši i svoga rođaka. Jer je više voleo da sa hrišćanima živi ubog i nepoznat, nego u otadžbini svojoj bogat i ugledan među neznabošcima.
U početku se nastani u Jerapolju. Tamo nađe jednog čoveka, Persijanca po poreklu, hrišćanina po veri, zlatara po zanimanju. I pristavši uz njega, izučavaše zlatarski zanat. I dok je rukama radio posao, um mu je bio uzdignut ka Hristu Bogu, goreći ljubavlju za Njim. A moljaše svoga majstora da ga privede svetom krštenju. Ali ovaj odloži krštenje za neko vreme, bojeći se najezde Persijanaca. Sa svojim majstorom Magundat je često odlazio u svetu crkvu na molitvu. I videći tamo na zidovima crkve bojama izobražena stradanja i čudesa svetih mučenika, on je pitao majstora: Šta je to? A on mu je kazivao podvige i dela svetih, kako su junački do smrti stajali za Hrista, i duše svoje za Njega dragovoljno polagali, šta su sve radi Hrista pretrpeli od mučitelja, i kakvih su se nagrada udostojili na nebesima od Njega. Sve to Magundat pažljivo slušaše i srce se njegovo sve više i više božanskom revnošću raspaljivaše. I pošto provede neko vreme u Jerapolju, on namisli da ide u Jerusalim, da tamo primi sveto krštenje.
Došavši u sveti grad Jerusalim, Magundat se nastani kod jednog hristoljubivog čoveka, takođe zlatara po zanimanju. Njemu otkri svu želju srca svoga, kako želi da se pomoću svetog krštenja sjedini sa Hristom. Ovaj ga onda odvede k svetome Iliji, prezviteru velike crkve Vaskrsenja Hristova. Blaženi ga Ilija primi s ljubavlju, i obavesti o njemu presvetog patrijarha Modesta. I sa blagoslovom patrijarhovim on krsti Magundata Persijanca, davši mu na svetom krštenju ime Anastasije. I zadrža ga kod sebe osam dana. I pitaše

Izvor: Crkveni Kalendar