Teoktisa Paroska

NA Jegejskom Moru postoji ostrvo Paros. Na tom ostrvu bejaše prekrasna crkva u ime Presvete Vladičice naše Bogorodice. Celo to ostrvo, pa i sam hram, opuste ne zna se zbog čega, i postade obitalište ne ljudi nego zverinja.
Jednom neki lovci iz primorskog grada Evbeje dogovoriše se da lađom odu na to pusto ostrvo u lov, pošto tamo bejaše vrlo mnogo jelena i divljih koza. Doplovivši do ostrva, lovci sa svojim oružjem iziđoše iz lađe i krenuše po ostrvu ištući lova. Među njima beše jedan lovac, čovek bogobojažljiv i pun brige o svom spasenju. On se odvoji od svoje družine i sam hoćaše po pustom ostrvu tragajući za zverinjem; tako naiđe na spomenutu zapustelu crkvu, uđe u nju i stade. se moliti kako je umeo i znao, jer beše čovek prost i nepismen. Klanjajući se i moleći se, on ugleda na zemlji malenu jamicu i vodu u njoj, a u vodi potopljeno seme od suncokreta, pošto tog rastinja ima mnogo na tom ostrvu, i pomisli u sebi: Ovde ima neki sluga Božji, koji se hrani ovim semenjem. - Ipak lovac iziđe iz crkve, žureći da stigne svoju družinu. I lovci ostadoše na tom ostrvu nekoliko dana, naloviše koliko su hteli jelena i koza, pa krenuše sa bogatim lovom na lađu. Spomenuti lovac se opet izdvoji od družine, pa uđe u crkvu da se pomoli Prečistoj Bogorodici. Pritom se nadaše da vidi onoga koji je potopio u vodi semenje od suncokreta. A kada se, stojeći u sredini crkve, moljaše, on ugleda s desne strane svetog prestola guste mreže paučine, a iza njih nekakvo stvorenje kao vetrom ljuljano. Želeći da dozna šta je to iza paučine, on priđe, i taman htede da pokida paučinu, on tog trenutka ču glas koji govoraše: Stoj, čoveče, i ne prilazi bliže, stid me je, jer sam naga žena. - Čuvši to lovac se uplaši i htede da beži, ali od velikog straha ne mogaše, pošto mu noge drhtahu, i kosa mu se diže na glavi postavši oštra kao trnje, i on stajaše u užasu. A kad se malo pribra, on se usudi te upita: Ko si ti, i kako živiš u ovoj pustinji? - I ponovo ču glas koji govoraše iza paučine: Molim te, dobaci mi odeću, i kada pokrijem nagotu svoju kazaću ti o sebi što mi Gospod naredi.
Lovac skide sa sebe gornju odeću, položi je na zemlju, pa sam izađe iz crkve. Počekavši malo dok se ta žena obuče u njegovu odeću, on ponovo uđe i ugleda je gde stoji na istom mestu na kome bejaše i maločas. Izgled njen beše veoma strašan, jedva je ličila na ljudsko biće: ne viđaše se na njoj živ čovek nego sva beše kao mrtvac: kosti - samo kožom pokrivene, kosa - bela, lice - crno sa nešto beline, oči - duboko upale; i uopšte sav izgled njen beše kao izgled mrtvaca koji leži u grobu; ona jedva samo disaše, i mogaše samo tiho govoriti. Ugledavši je takvu, lovac se još više prepade; pa pavši na zemlju, on stade iskati od nje molitve i blagoslova. A ona, okrenuvši se istoku, podiže ruke svoje i moljaše se; no lovac ne mogaše čuti reči njene molitve, jedino on čujaše glas koji tiho govoraše k Bogu. Zatim, okrenuvši se lovcu, reče:
Bog neka te pomiluje, čoveče! No kaži mi, zbog čega si došao u ovu pustinju? Šta tebi treba ova pustinja, u kojoj niko ne živi? Ali, pošto te je, mislim, Gospod uputio ovamo radi moje smernosti, i ti želiš da saznaš o meni, to ću ti ja ispričati sve. I ona stade pričati ovako:
Otačastvo je moje Lezvija; rođena sam u gradu Metimni; ime mi je Teoktista; po životu sam monahinja. Jer kada još kao dete ostadoh bez roditelja, rođaci me dadoše u ženski manastir, i ja se zamonaših. Jednom na praznik Vaskrsenja Hristova, u svojoj osamnaestoj godini, ja s blagoslovom otidoh u obližnje selo da posetim svoju sestru koja je tamo s mužem živela, i zanoćih kod nje. Međutim u ponoć napadoše na taj kraj Arabljani, predvođeni čuvenim po zlu Nizarom, opleniše sva sela, a zapleniše i mene sa ostalima; i kad svanu potovariše nas u svoje lađe, pa otploviše. Plovivši ceo dan, oni uveče pristadoše uz ovo ostrvo, pa stadoše iskrcavati zarobljenike, razgledajući ih i određujući im cenu kojom bi se ko mogao otkupiti. Sa drugima bih iskrcana i ja, no ugledavši u blizini lug ja poleteh k njemu i dadoh se u bekstvo. No za mnom po