Sveta prepodobna Teodora

Oči Gospodnje hiljadama i hiljadama puta su svetlije od sunca, proziru sve puteve ljudske i sagledavaju sve po tajnim mestima; pre no što se uradi, sve je poznato Gospodu (Prem. Isusa Sir. 23, 27-29). ovu istinu nije znala Teodora, žena visokog porekla u Aleksandriji. Ona poverova vragu koji joj je našaptavao i govorio da Bog neće saznati greh, učinjen u tami, ne na videlu dana. Al i kad ona iz sopstvenog iskustva uvide da se od Boga ništa sakriti ne može, o! kako veliko pokajanje projavi ona tada!
Pošteno živeći u braku sa svojim mužem Teodora zapade u ovakvo iskušenje. Jedan bogat čovek, mlad i lakomislen, podstican đavolom raspali se požudom za njom i staraše se na sve moguće načine da je navede na preljubu: šiljaše joj skupocene poklone, obećavaše joj još veće, i prelašćivaše je rečima. A l i pošto sam ne mogade ništa učiniti, on najmi jednu prepredenu vračaru, da ona prevari celomudrenu Teodoru, privolevajući je na njegovo zamišljeno zlo delo. I ta prepredenjača, imajući Satanu za svog pomoćnika, uluči zgodno vreme i stade govoriti Teodori o tom mladiću. A Teodora reče: O, da mi je da se spasem toga čoveka koji mi odavno dosađuje! Jer ako ga poslušam, onda će i samo sunce koje nas obasjava biti svedok moga greha pred Bogom. - U takom slučaju, predloži joj zavodnica, kad sunce zađe i spusti se tamna noć, ti na tajnom mestu ispuni želju mladiću, pa niko neće doznati za delo vaše, niti će biti svedoka pred Bogom; jer noć je duboka i tama će pokriti sve. - Teodora na to reče: O, dobro bi bilo, kada Bog ne bi doznao greh koji se čini noću! - Tako i jeste, odgovori zavodnica, jer Bog vidi samo one grehe koje sunce obasjava, a što se čini u tami kako On može videti?
Teodora, kao mlada, prostodušna i neiskusna žena, poverova takvim rečima zavodnice; a tu i demonsko iskušenje pripomože mnogo, jer je sila njegova velika, a priroda naša sklona strastima i sila naša nemoćna. I tako, Teodora posluša lukavi savet i izvrši u tamnoj noći bezakonje. No sa svitanjem jutarnje svetlosti, granu i u srcu njenom svetlost milosrđa Božjeg: jer ona, poznavši svoj greh, stade se kajati, biti se po licu, čupati kosu, stideti se sebe, i mrzeti sebe. Na taj način je milosrđe Božije, koje ne želi smrti grešnika, podstaklo nju na brzo pokajanje i ispravljenje zbog njenog ranijeg celomudrija. Jer Bog pušta ponekad čoveka da padne, da bi čovek, kada ustane, pokazao još veći podvig i ispravljenje, i još veće usrđe prema Bogu koji oprašta grehe.
Pateći i plačući zbog učinjenog greha, Teodora se staraše da makar malo uteši sebe ovakom mišlju: Ne zna Bog moj greh. No iako ne zna, ipak me je stid i peče me. - Tražeći leka svojoj tuzi, ona ode u jedan ženski manastir u posetu igumaniji s kojom se poznavala. Videći njeno tužno lice igumanija je upita: Što si taka tužna, kćeri moja? Da te nije uvredio muž? - Teodora odgovori: Ne, gospođo; no i sama ne znam zašto mi srce tuguje. - Želeći je utešiti, igumanija joj stade, kao Duhom Božjim pobuđena, govoriti o stvarima korisnim za dušu i čitajući joj božanstvene knjige. A kad joj čitaše jednu pouku, ona pročita iz nje i ove evanđelske reči: Ništa nije sakriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati. Jer što u mraku rekoste, čuđe se na videlu; i što na uho šaptaste u odajama, propovedaće se na krovovima (Lk. 12, 2-3).
Čuvši ove evanđelske reči Teodora se udari u grudi govoreći: Teško meni kukavnoj! sad sam propala, prevarila sam se smatrajući da Bog neće saznati moj greh. - I stade se biti, plačući i ridajući. Tada igumanija razume da je Teodora pala u greh i poče je nasamo raspitivati šta joj se to dogodilo. A Teodora, gušeći se u suzama, jedva joj potanko ispriča sve, pa pade na njene noge vapijući: Smiluj se, gospođo, na mene propalu, i nauči me šta da radim! Mogu li se spasti, ili sam zanavek propala? Da li da se nadam na milost Božju, ili da očajavam? - Na to joj igumanija poče govoriti: Nisi dobro uradila što si poslušala vraga; nisi pravilno mislila držeći da je moguće sakriti se od Boga, koji ispituje srca i utrobe, zna izdaleka p