Patrijarh moskovski Tihon

Kada je Kitaj postao "crvenim", Rusi su se rasejali po celom svetu. Nešto malo njih našlo se u Švajcarskoj, a među njima i autor ikone. Sada su sve izbeglice iz Kitaja, već otišle u večnost, izuzev jedne, r. B. Olge, koja je i uručila ovu ikonu pravoslavnom svešteniku iz Strasburga, o. Vladimiru Šibajevu. A on, sa svoje strane, predao nam je njenu tačnu kopiju.
U periodima potpune beznadežnosti, reklo bi se, Gospod šalje "muževe snažne i razumne", radi duhovne podrške čitavoj naciji. Može se reći da je takva situacija uvek bila karakteristična za istoriju Rusije. Lice Patrijarha Tihona - to je lice same Rusije u njenim najvišim projavljenjima. Takvo lice je moglo biti i kod seljaka i kod Cara. Lice na kome nema laži. Lice čoveka koji ne živi za sebe. U prisustvu ovakvog čoveka javlja se osećanje da ništa ne može biti strašno. Mir koji uliva nadu. U njemu je prostota aristokrate ili bolje reći Božanska prostota. Kao što je rekao starac Amvrosije: Gde je prosto - tamo je anđela sto, a gde je mudreno, - tamo nema ni jednog".
Ova prostota i anđelsko-nebesno i čudesno - od samog početka prisustvuju tokom čitavog života Patrijarha Tihona. Što originalnija prostota, to tajanstveniji život. Budući Patrijarh Tihon - Vasilije Ivanović Belavin se rodio 19. januara u selu Klin, u porodici sveštenika. Njegovom ocu se jednom u snu javila pokojna majka i predskazala sudbinu svoja tri unuka. Za jednog je kazala, da će živeti običnim životom; za drugoga da će umreti mlad, a za Vasilija je rekla da će biti veliki. Ovo predanje sačuvalo se u porodici sveštenika Belavina. I sve se tačno ispunilo. Mi se sećamo glavnih etapa njegove biografije. Budući Patrijarh je sa odličnim završio Pskovsku seminariju, gde je od svojih sakursnika dobio šaljivo-ozbiljni nadimak "arhijerej". (Nevoljno se u sećanje vraća epizoda iz života njegovog nebeskog pokrovitelja - sv. Tihona Zadonskog, kome su se u godinama učenja u seminariji, drugari takođe podsmevali nadimkom "arhijerej" ili "kađenjem" opancima.) A kasnije, već u Petrovgradskoj duhovnoj akademiji, Vasilije Belavin je dobio novi proročki nadimak - "Patrijarh".
14. decembra 1891. godine, u crkvi Tri Svetitelja, Pskovske duhovne seminarije, kao njen predavač, 26godišnji Vasilije Belavin je bio postrižen u monaštvo sa inočkim imenom - Tihon. Potom ga upućuju u Holmsku duhovnu seminariju (Varšavska eparhija), gde on postaje rektor i sledi njegova hirotonija u episkopa. On je bio najmlađim od svih njemu savremenih jerarha Ruske Crkve. Sve njegovo služenje je po reči Apostola: "Nemamo grada koji će ostati, nego čekamo onaj koji će doći". I u bukvalnom smislu - stranstvovanje od jednog do drugog grada. Sa potpunim samoodricanjem, ne žaleći snaga, on "napasa" svoju pastvu na Aljasci, u Jaroslavu, u Viljni.
Februarska revolucija zatekla je Vladiku u Moskvi, gde je bio njegov red da prisustvuje sv. Sinodu. U Moskvi se eparhijski sabor pripremao da izabere novog moskovskog arhiepiskopa ili mitropolita. Oberprokuror Ljvov težio je uništenju Pravoslavlja. Njegovo derište - novine "Moskovski crkveni glas" - ustima protojereja A. Vavedenjskog, savetovale su da se u bogosluženju pređe sa crkvenoslovenskog jezika na ruski. Ustima episkopa Beljskog Serafima - prekorevale su duhovenstvo, što ono nije obeležilo prazničnim bogosluženjima "praznik slobode" - 1. maj po nov. kalendaru. Sveštenik Smirnov prizivao je da se "zbaci rasa" i postane "sveštenikom-građaninom", a ne predmetom podsmeha. No, ma koliko se Ljvov trudio da progura svoje, svi njegovi kandidati su bili odbačeni od crkvenog naroda. I na Moskovsku katedru, 4. jula 1917.g biva izabran arhiepiskop Vilenski Tihon, do tada otpušten Ljvovim iz Sinoda. Njemu je bila i poverena organizacija Pomesnog Sabora, koji se nije sastajao više od 200 godina.
Mi sa strahopoštovanjem predstojimo pred tajnom izabraništva Patrijarha Tihona, jer je on predstojatelj Crkve novomučenika i ispovednika Ruskih, koji su se proslavili u nebivalim u istoriji gonjenjima. On je zajedno sa Carskom porodicom - u centru ikone novomučenika, naslikanoj