Prenos moštiju svetog mučenika Epimaha iz Aleksandrije u Carigrad

Spomen 11. mart

Sveti mučenik Epimah beše iz Egipta, sin blagočestivih roditelja hrišćana. Od rane mladosti on vozljubi Boga od sve duše i zažele da Njemu jedinome živi. Zato, ugledajući se na svetog Jovana Krstitelja, on ode u pustinju i dugo vreme provede na Pelusijskoj gori. On ne imađaše nikakvog rukovodioca od svetih otaca, nego mu u ovom surovom pustinjačkom življenju nastavnik beše sam Duh Sveti; i ljubav k Bogu beše mu učitelj, poučavajući ga svemu vrlinskom življenju. Jer samo ljubav k Bogu može najbolje naučiti čoveka vrlinama. Ona nauči svete apostole da ostave sve i da idu za Gospodom koji ne imađaše zemaljska bogatstva. Ona nauči prepodobne oce da idu u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti, i da se potucaju po pustinjama, i po gorama, i po pećinama, i po rupama zemaljskim. Ona nauči svete mučenike i mučenice da junački stradaju za Hrista, kličući: "Tebe, Ženiče moj, ljubim; i Tebe ištući stradam". Ta ljubav nauči i svetog Epimaha da nosi pustinjačke podvige i trudove, da trpi svakojake napasti od nevidljivih vragova, da živi sveto po Bogu, i da bude gotov na smrt za Njega.
Pošto prožive mnogo godina u svome pustinjskom usamljeništvu, sveti Epimah ču da hrišćane u Aleksandriji neznabošci silno muče, pri čemu jedni od hrišćana, bojeći se teških muka, beže u gore i kriju se po pustinjama, a drugi otpadaju od vere. Goreći revnošću po Bogu, hristočežnjivi pustinjak ostavi pustinju i krenu u Aleksandriju, želeći da svojom krvlju posvedoči svoju veru u Gospoda Hrista. Došavši u Aleksandriju on vide kakvim svirepim mučenjima neznabožni idolopoklonici podvrgavaju hrišćane; sa velikim bolom u duši on primeti da se demonsko zloverje umnožilo, mnogi se hrišćani pokolebali, a neznabošci čak i hram Gospodnji oskvrnavili. Zbog svega toga on uđe u idolski hram o neznabožačkom prazniku, i na očigled svima neustrašivo prevrnu žrtvenik i poobara idole na zemlju i polomi. Neznabošci ga odmah dohvatiše i pred igemona Apelijana odvedoše. Ugledavši igemona gde na sudištu sedi i hrišćane muči, sveti pustinjak junački polete na njega da ga smrvi, što bi i učinio da ga telohranitelji igemonovi ne sprečiše: takvu revnost po Bogu projavi isposnik. Igemon se začudi takvoj drskosti hudog i u dronjke odevenog čoveka, i naredi da ga vrgnu u tamnicu i drže tamo dok on smisli kakvim će ga mukama umoriti.
U tamnici se tada nalažaše mnoštvo vernih, zatvorenih zbog ispovedanja vere Hristove. Sve njih sveti Epimah, pun Duha Svetoga, sokoljaše na mučenički podvig. I njegovo sokoljenje toliko oduševi verne, da se nijedan od njih ne uplaši, niti otpade od vere, nego svi sa radošću proliše krv svoju za Boga istinoga i kroz razne žestoke muke predadoše Gospodu duše svoje. Najzad i svetog Epimaha staviše na ljute muke, zato što on ne samo veruje u Hrista, i što praznovanje njihovo poremeti, nego i što se drznu podići ruku svoju na samog igemona, sa namerom da ga ubije. Najpre svetog pustinjaka obesiše na drvetu, m strugahu ga gvozdenim noktima. Zatim ga bijahu kamsnjem, lo meći mu kosti, a on y mukama kliktaše:
"Pošto Gospod moj Isus Hristos radi mene bi raspet, i kopljem proboden, i ocgom nanojen, zar nisam dužan i ja postati zajedničar Njegovih stradanja? Ja hoću veće muke no što su ove na koje me stavljate: udrite me! pljujte me! stavite mi trnov venac na glavu! dajte mi trsku u ruke! napojte me žučem! svo mi telo u jednu ranu pretvorite! na krst me raspnite i kopljem probodite! - to pretrpe Gospod moj, to i ja hoću da pretrpim!"
Mnogo naroda stajaše naokolo i posmatraše mučenje svetog Epimaha. U gomili se nalažaše i jedna žena koja blizu stajaše, a beše slepa na jedno oko. Gledajući takvo stradanje svetog Epimaha, ona plakaše. U to vreme kaplja krvi svetog prepodobnomučenika prsnu i pade na njeno slepo oko; i ono se tog trenutka isceli, te žena stade gledati i na njega, kao i na drugo, zdravo. Tako čudesno isceljena, žena uzviknu: Veliki je Bog, koga ispoveda ovaj stradalnik!
Potom odsekoše glavu svetom Epimahu. I tako on predade svetu dušu svoju u ruke Gospodu, za koga postrada.

Izvor: Crkveni Kalendar