Sveti prepodobni Dorotej Palestinski

U mladosti se ovaj prepodobni otac i mudri podvižnički pisac (oko 500 - 565 g.) mnogo i marljivo učio, i mnoge nauke do savršenstva izučio. Pošto zavole monaški život po Bogu on otide u opštežićni manastir velikog Ave Serida (slavi se 13. avgusta) u Palestini, gde nađe mnoge i velike isposnike bezmolvnike. Među ovima behu najizvrsniji dva velika starca: prepodobni Varsanufije, i njegov učenik i sapodvižnik Jovan, zvani prorok (slave se 6. februara). I Dorotej svim srcem predade sebe na poslušnost ovim podvižnicima i isposnicima.
Dok je blaženi ava Dorotej živeo u kinoviji ave Serida i prohodio podvig svetog poslušanja, pomenuti sveti starci nađoše za dobro da otac Dorotej podigne bolnicu i iz hrišćanske ljubavi sam se stara o njoj. Jer su bratija, kad bi se razboleli, mnogo patili, pošto nije bilo nikoga da ih gleda. I pomoću Božjom otac Dorotej podiže bolnicu uz pomoć svoga rođenog brata po telu, koji mu davaše sve što beše potrebno za zidanje. I služaše ava Dorotej bolesnicima sa još nekolicinom pobožne bratije, jer na tu službu beše određen od otaca.
Jednoga dana dozva ga k sebi iguman ava Serid i poveri mu na rukovođenje nekoga mladića u vojničkom odelu kome beše ime Dositej. Kako je pak ovog mladića Dositeja duhovno rukovodio ava Dorotej, i kako ga je brzo priveo zadobijanju večnog spasenja o tome se opširno govori u žitiju prepodobnog Dositeja (pod 19. februarom). Ovo pak rukovođenje ava Dorotej činjaše po mudrim savetima spomenutih prozorljivaca Varsanufija i Jovana, kojima otac Dorotej bi verni učenik sve do same njihove smrti. Ava Varsanufije preminu pre, a ava Jovan docnije. On od njih sačuva dragocenu knjigu Pitanja i odgovora, koja sadrži mnoge dušekorisne i bogoblagodatne pouke. Posle smrti svoga nastavnika, prepodobnog Jovana prozorljivog, ava Dorotej ostavi Seridovu obitelj i po volji Božjoj osnova svoj manastir u okolini Gaze Palestinske. U njemu on bi iguman i istinski rukovodilac u duhovnom životu. Upokojio se u drugoj polovini šestoga veka, a iza sebe ostavio svojim učenicima i svima nama 24 izvrsne Pouke i 8 kraćih pisama upućenih svojoj bratiji.
Kakva duhovna bogatstva sadrže spomenute Pouke ave Doroteja, najbolje će se videti ako navedemo jednu od njih:
POUKA AVE DOROTEJA O NEOSUĐIVANJU BLIŽNJIH (I O LJUBAVI)
Starci su nas učili da moramo izbegavati male pogreške, ako želimo da se sačuvamo od većih i težih. Jer se uglavnom od tih neznatnih popuštanja stvara u duši rđava navika i neprimetno se pada u sve veće prestupe.
Koliko je samo, na primer, teška stvar osuđivanje drugih, naših bližnjih. Od toga nema ničeg goreg, to su i Oci govorili. A u taj veliki greh upada čovek baš ne pazeći na te naizgled male i ništavne stvari.
Jer čim počnemo ma i najmanje podozrevati drugoga i obraćati pažnju na ono što on radi, naš um više ne pazi na svoje pogreške. A posle toga već dolazi ogovaranje, osuđivanje i preziranje drugih, i na kraju neminovno - padanje u onaj isti greh koji kod drugih osuđujemo. Baš zato što se čovek ne brine o svojim slabostima i "ne oplakuje svoga mrtvaca", kako su govorili Oci, nego obraća pažnju na dela bližnjih, ne može napredovati u dobru. Greh osuđivanja je toliko teži od drugih, da je Hristos greh bližnjeg nazvao trunom, a osuđivanje - brvnom (Lk. 6, 42).
Onaj farisej, kad je govorio o svojim vrlinama i slavio Boga zbog njih, nije govorio neistinu - i mi smo dužni slaviti Boga ako nam pođe za rukom da učinimo neko dobro - i nije zbog toga bio osuđen, kao ni za ono što je rekao "Nisam kao ostali ljudi"; nego kad se okrenuo cariniku i rekao: "Ili kao ovaj carinik". Tada se podvrgao osudi, jer je osudio čoveka, osudio njegovo raspoloženje duše, čitav njegov život. Zato je carinik i izašao opravdan, a ne onaj (Lk. 18, 11).
Zbilja, zašto mi osuđujemo, i šta hoćemo od Božije tvari? I bez toga mi imamo o čemu da se brinemo. Neka svako pazi na sebe. Bogu jedinom pripada pravo da sudi i opravdava. On jedini zna moć, obdarenost i ustrojstvo tela i duše i okolnosti svakoga od nas.
Sećam se, slušao sam da se nekada dogodio ovakav slučaj. U jedno