Sveti prepodobni Antonije Novi, čudotvorac
Spomen 17. januar
Ovaj prepodobni otac naš Antonije Novi poreklom je iz Verije u Makedoniji. Roditelji mu behu dobrodeteljni i imućni. Vaspitaše ga plemenito u vrlinama. Još kao dečak bi ranjen božanskom ljubavlju. Stoga napusti sjaj i sujetu ovoga sveta i otide u manastir, u mestu Pereja. U to vreme ovaj manastir se slavio mnoštvom monaha i vrlinskim životom. Tu se dakle zamonaši Antonije, i revnosno obavljaše svako poslušanje koje su mu nalagali. I postade svoj bratiji pravilo i obrazac vrlina. Ali pošto je prepodobni želeo da se posveti uzvišenijem životu, zamoli igumana, i ovaj mu dade blagoslov, da se povuče u obližnju šumu da tamo živi u bezmolviju i usamljeništvu.
Prokrstarivši celu planinu, pronađe blizu izvora reke jednu okomitu i nepristupačnu pećinu, i hrabri podvižnik vrlina nastani se u njoj. Niko od ljudi nije znao gde se on nastanio, osim jednog sveštenika, koji mu je u određeno vreme dolazio jednom nepoznatom i uskom stazicom, donosio mu Svete Tajne i pričešćivao ga. Tu provede svetitelj punih pedeset godina. I za to vreme ništa drugo nije jeo sem trave koja je rasla oko pećine, i ništa drugo nije pio sem vode sa reke. Mnoga i velika iskušenja podneo je blaženi od demona, kao što je kazivao sveštenik koji ga je pričešćivao. Jer nekad su demoni dolazili prepodobnome kao razbojnici, i tukli ga namrtvo; nekad su mu se javljali kao strašne i neobične zveri; a ponekad su stvarali takve prividnosti kao da iz reke navraćaju vodu i hoće da potope i pećinu i svetitelja. Ali pošto demoni nisu mogli da svetitelja pokrenu sa tog mesta, pobegli su posramljeni. A svetitelj, pošto je poživeo preko devedeset godina, upokoji se u svojoj pećini. I tada se desi nešto čudesno.
Posle svetiteljeve smrti naiđoše neki lovci prema spomenutoj pećini u kojoj su se nalazile njegove mošti, a njihovi psi stadoše silno lajati. Čuvši takvo lajanje pasa, lovci se zagledaše prema pećini, i videše jednu ruku koja im davaše znak i pozivaše ih. Misleći da je to neki njihov drug koji je pronašao neki dobar lov, žurno pređoše reku, i po lavežu pasa stigoše do pećine. Ali unutra ne nađoše nikakvog živog čoveka, no ugledaše gde na zemlji opremljeno leži sveto telo prepodobnoga, i iznad njega jedna zapaljena svetiljka. I po tome poznadoše da su to mošti svetog čoveka, pa im se pokloniše i pobožno ih celivaše. Zatim se vratiše u grad, i obavestiše o tome arhijereja.
Arhijerej sa sveštenstvom i mnoštvom vernih otide u pećinu, i uze svete mošti sa svećama, sa izmirnom, sa slavoslovljima i pesmama. Ali nastade prepirka između žitelja Pereje i žitelja Verije, kojima će pripasti svete mošti. Najzad se složiše da prepuste samom svetitelju da on sam to reši. Stoga staviše mošti na jedna kola, upregoše u njih dva neprezana vola, i pustiše ih da idu kuda hoće svetitelj. Onda volovi brzo pređoše reku, i uputiše se pravo u Veriju, ne skrećući ni na koju drugu stranu, uđoše u grad, i odvezoše mošti u roditeljski dom samoga svetitelja. Tu se zaustaviše, pošto je svetitelj hteo da se tu polože njegove mošti. Tu bi podignuta crkva u ime svetitelja, i njegove se mošti i sada nalaze u njoj. Od njih bivaju razna i mnogobrojna čudesa. A ona planina, u kojoj beše svetiteljeva pećina, ubrzo postade obitalšpte monaha. I podigoše se tolika podvizališta, asketišta (άσκητήρια) tamo, da ga nazvaše: Skit svetog Antonija Novog.
Izvor: Crkveni Kalendar
