Sveti prepodobni Dula paćenik

Blaženi sluga Božji Dula bejaše monah u jednoj kinoviji Egipatske zemlje. Smiren i krotak, on umom beše veliki i slavan. Ponižavan, ružen i pljuvan od sviju, ovaj se ugodnik Božji svagda radovaše i veseljaše duhom. One koji ga ponižavahu on smatraše nevinima, i moljaše se za njih Bogu da im to ne stavi u greh. Bacajući svu krivicu na đavola, jer on smućuje bratiju, i snažno se naoružavajući protiv njega, blaženi Dula trpljenjem, nezlobivošću i molitvom pobeđivaše sva lukavstva njegova. U takom trpljenju provede ovaj podvižnik Božji dvadeset godina, gajeći nepokolebljivu krotost i smirenost u srcu svom.
A đavo, ne znajući kako da naškodi krotkom podvižniku, izmisli tako lukavu spletku, da njome ne samo prepodobnom Duli napakosti, nego i svu bratiju ožalosti, i bezmolvnike smuti. Naime: đavo nagovori jednoga brata, koji ne imađaše straha Božja, da se noću tajno uvuče u crkvu i pokrade sve svete sasude. Uradivši to, taj monah sakri ukradene stvari, pa se zatvori u svojoj keliji kao da nikuda nije izlazio. A kada nastade vreme za jutarnje bogosluženje, pareklisiarh uđe u crkvu da upali kandila, i vide da su svi crkveni sasudi ukradeni. On odmah ode i izvesti o tome avu. Zatim po običaju on udari u klepalo, i sva se bratija sabraše u crkvu na jutarnje bogosluženje.
Po završetku jutrenja ava i pareklisiarh obavestiše bratiju da su sasudi ukradeni, što svu bratiju veoma uznemiri. A desi se da tog dana zbog bolesti blaženi Dula ne beše došao u crkvu na jutarnje pravilo. I rekoše neki od bratije: Niko nije ukrao sasude osim brata Dule, koji zbog toga i u crkvu ne dođe; jer da nije izvršio tu krađu, on bi došao na polunoćnicu pre sviju, kao što je uvek imao običaj. - I poslaše po njega da ga dovedu u hram. Poslani ga zatekoše, ma da bolesnog, gde ipak stoji na molitvi; i dohvativši ga, oni ga silom povukoše u crkvu. A on pitaše, govoreći: U čemu je stvar, bratijo? Zašto me vučete silom, kada ja želim i dobrovoljno otići k svetim ocima? A oni, grdeći ga ružnim i pogrdnim rečima, govorahu: Nedostojni života bogohulniče, ne beše li ti dosta što si nas toliko godina uznemiravao, nego si se sada i dušama našim narugao. - A on govoraše na to: Prostite mi, braćo, jer sagreših. - I privedoše ga k avi i k saboru otaca, ostarelih u podvižništvu, i rekoše: Evo čoveka koji nas on samog početka uznemirava i razorava naše opštežiće.
I stadoše ga jedan za drugim klevetati. Jedan govoraše: Ja ga videh gde tajno jede zelje. A drugi: Ja ga videh gde krade hleb i razdaje ga van manastira. Treći dodavaše: Ja ga videh gde krišom pije dobro vino. Tako i ostali ispričaše protiv njega neke rđave stvari, lažući.
Čuvši sve to, ava i oci s njim, poverovaše klevetama i pitahu nevinog Dulu, je li istina to što govore o njemu, a naročito ga raspitivahu o krađi crkvenih sasuda, i gde ih je sakrio. Sveti Dula u početku, pravdajući se, tvrđaše da on u tome ni najmanje nije kriv. A zatim, uvidevši da mu ne veruju, umuče i govoraše samo ovo: Prostite mi, oci sveti, grešan sam.
Tada ava naredi da mu svuku monaško odelo i obuku ga u svetovno, govoreći: Takva dela nisu dostojna monaškoga čina. - A kada s blaženoga Dule skinuše inočki čin, on gorko zaplaka i, pogledavši u nebo, gromko reče: Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, radi svetoga imena Tvog ja se obukoh u ovaj lik, a sada je zbog grehova mojih on svučen s mene.
Posle toga ava naredi da Dulu metnu u okove i predadu ekonomu. A ekonom, obnaživši telo njegovo, stade ga silno tući volovskim žilama, pitajući ga da li je istina ono što govore za njega o krađi. Dula, ma da sa suzama u očima, osmehujući se u nevinosti svojoj, govoraše: Prostite, sagreših. - A ekonom, videći ga da se osmehuje i govori takve reči, još više se rasrdi na njega, pa ga vrže u tamnicu i noge mu metnu u klade; i napisa pismo gradskom knezu, izveštavajući ga o krađi i o bratu Duli; i odmah mu posla to pismo.
Pročitavši pismo, knez smesta posla surove sluge da mu dovedu Dulu kao lopova. I ovi, uhvativši slugu Božjeg, posadiše ga na neosedlano kljuse i, metnuvši mu teške sindžire oko