Sveti prepodobni Jevtimije Suzdaljski

Prepodobni Jevtimije rodio se od pobožnih roditelja u Nižnjem Novgorodu. Kada poodraste, roditelji ga dadoše da uči Sveto Pismo. Zajedno sa svojim vršnjacima blaženi mališan izučavaše Božje Knjige sa velikom prilježnošću. Dečjih igara se potpuno tuđio. Sklon ćutanju i poslušan u svemu svojim roditeljima, on je često posećivao hramove Božje, gde je voleo stajati u nekom povučenom kutku, da ga niko ne bi uznemiravao razgovorima i da bi mogao sa punom pažnjom slušati crkveno pojanje i čitanje. Jednom on dođe u sveti hram i ču evanđelske reči: Ko hoće da ide za mnom, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj, i ide za mnom. Jer ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi onaj će je sačuvati. Jer kaku će korist imati čovek ako sav svet pridobije a sebe izgubi ili sebi naudi? (Lk. 9, 23-25). Čuvši ove reči, blaženi Jevtimije reši da se odrekne blaga ovoga sveta i ode u pečerski manastir Vaznesenja Gospodnjeg, blizu Nižnjeg Novgoroda. Tu on primi inočko postriženje od manastirskog nastojatelja Dionisija.
Stupivši u manastir, Jevtimije se stade predavati velikim podvizima. Pri stalnom pojanju Davidovih psalmova on obično provođaše dan u trudovima, usrdno obavljajući razne manastirske poslove, a noću se udaljavaše u pešteru i tamo sa suzama uznošaše Bogu svenoćne molitve. Te podvige blaženi inok vršaše potčinjavajući se u svemu svome nastavniku, prepodobnom Dionisiju. Kasnije u životu svom on dođe do takog stepena podvižništva, da je ponekad svu noć provodio bez sna u molitvi, i često podvrgavao sebe takvom podvigu. Pri tome, on beše toliko uzdržljiv u hrani, da je uzimao samo onoliko koliko je potrebno da ne iznemogne od gladi; od pića pio je samo vodu, i to samo onda kada je osećao silnu žeđ. Posle toga njegov nastavnik ga odredi na poslušanje pri pekari. Tu on još više uveća svoje podvige, pošto je stalno nosio vodu i sekao drva. Ubrzo potom njemu bi naređeno da služi u samoj pekari. Radeći tu, prepodobni svagda privođaše sebi na um večne muke od neugasivog ognja i nezajažljivog crva. Često, posmatrajući oganj, on govoraše sebi: "Trpi, Jevtimije, da bi pomoću ovog ognja mogao izbeći večni oganj". - Videći takve podvige i trpljenje prepodobnog Jevtimija, svi gledahu na njega ne kao na čoveka, nego kao na anđela Božjeg koji živi među njima.
U to vreme kneževinom Suzdaljskom i Nižegorodskom vladaše veliki knez Boris Konstantinovič. On se obrati molbom nastojatelju Pečerske obitelji, prepodobnom Dionisiju, da mu pošalje u Suzdalj blaženog Jevtimija za strojitelja manastira koji je namislio bio da ustroji. Blaženi Dionisije s radošću obeća velikome knezu da će mu ispuniti molbu. I posle ne mnogo vremena prepodobni Jevtimije, dobivši od svog nastavnika molitvu i blagoslov za srećan put, krenu na put. Kada se približi gradu Gorohovcu, on na desetak kilometara od njega podiže crkvu u ime svetog Vasilija Velikog, i ustroji pri njoj opštežiteljnu pustinju. Posle toga otputova u Suzdalj kod velikog kneza Borisa Konstantinoviča. Knez se veoma obradova njegovom dolasku, i posle razgovora sa njim, uputi se zajedno s njim ka episkopu suzdaljskom Jovanu. Veliki knez izloži episkopu svoju nameru, ispriča mu o životu blaženog Dionisija, kako ga Gospod udostoji proročkog dara, i kako mu on dade blagoslov na ustrojenje manastira. Isto tako kaza mu i o prepodobnom Jevtimiju. Zatim knez zamoli episkopa da pođe s njim da potraže mesto za manastir. Episkop pođe s velikim knezom, a sa njima pođe i prepodobni Jevtimije. Oni ubrzo nađoše mesto blizu grada na gori, kraj reke Kamenice, na čijoj obali leži i grad Suzdalj. Njima se dopade to mesto, i oni satvoriše molitvu, uznevši blagodarnost Bogu.
Posle toga na to mesto se sabra mnogo naroda, boljari, knezovi, dvorjani, duhovenstvo, monaštvo, a i ljudi i žene svakoga uzrasta. U prisustvu tako ogromnog skupa episkop Jovan blagoslovi i osveti mesto za manastir. I posle naročite molitve pobode krst na mestu gde je imao biti presto prvoga hrama. Tada knez naredi da se spremi kamen i sve što je potrebno za zidanje hrama. I kada kneževa naredba