Sveti prepodobni Maksim Ispovednik

Veliki i po imenu i po životu, Maksim prepodobni bi rođen u Carigradu od roditelja visokorodnih i pravoslavnih. Školovao se mnogo; proučio je svu filosofiju i bogoslovlje; i postao muž premudar i slavan, i na carskom dvoru poštovan. Videći njegovu obrazovanost i čestit život, car Iraklije ga postavi, iako Maksim nije hteo, za prvog savetnika svog Carskog Senata. I beše veoma omiljen i ugledan u Senatu, i celom prestonom gradu od velike koristi.
No duboka priroda Maksimova i njegova velika ljubav prema Gospodu Hristu kao i njegovo neslaganje sa nekim stvarima na dvoru, o čemu će još biti reči, učiniše da on posle ne mnogo godina napusti ovaj svoj visoki položaj carskog sekretara i otide u manastir da se tamo u tišini potpuno posveti Bogu. Najpre stupi u manastir Filipik u Hrisopolju. U tom manastiru on ne ostade dugo zbog najezde persijske vojske, koja u to vreme stiže do Halkidona, nego uskoro pređe u manastir sv. velikomučenika Georgija u mestu Kiziku u Helespontu. Ovaj manastir se nalažaše pod nadzorom episkopa kizičkog Jovana, čoveka veoma blagočestivog i obrazovanog, koji postade sv. Maksimu duhovni otac i učitelj u bogoslovlju. Ali kasnije, prepodobni Maksim je prevazišao svoga učitelja u duhovnoj mudrosti i vrlini, što se vidi iz knjiga koje je prepodobni Maksim uputio ovom episkopu Jovanu. U ovom manastiru sveti Maksim življaše u velikim telesnim i duhovnim podvizima duže godina sve dok 626. godine, pri napadu Persijanaca i Avara na Carigrad i okolinu, on bi prinuđen, kao i sva bratija u manastiru, da napusti manastir. Zajedno sa svojim poslušnikom Anastasijem, koji ga od tada praćaše nerazdvojno do same smrti, on krenu najpre u Jeladu, zatim ode na ostrvo Krit, gde je imao prepiranja o veri sa nekim episkopima monofizitskim, takozvanim severijanima.
U to vreme beše rasprostranjena jeres monofizitska, koja se iščauri iz jeresi Evtihijeve, i koja je bulaznila da u Gospodu Hristu postoji samo jedna priroda. Nasuprot pravoslavnom ispovedanju, koje veruje i tvrdi da u Gospodu našem, ovaploćenom Bogu, postoje dve prirode, božanska koju ima od večnosti, i čovečanska koju je uzeo od Svete Bogorodice kada je postao čovek. Ove dve prirode u jednom su licu Hristovom, jer se Hristos Bog ne deli na dva lica, nego se raspoznaje u dvema prirodama nesliveno. Iz ove monofizitske jeresi pojavi se u ovo vreme svetog Maksima nova jeres, jeres monoenergetska i monotelitska, koja uči da u Hristu Gospodu postoji samo jedno dejstvo, jedna energija, i samo jedna volja i jedno htenje. Pravoslavno pak verovanje i učenje u ovoj stvari jeste ovo: Bogočovek Isus Hristos, kao što ima dve prirode tako te dve prirode imaju i dva dejstva i dve volje. Zaštitnici i rasprostranjivači ove jeresi behu najpre carigradski patrijarh Sergije, patrijarh aleksandrijski Kir, i sam car Iraklije, koga oni zavedoše u tu jeres. Kroz tu jeres oni i car su želeli da ugode jereticima monofizitima i da se na osnovu nje sjedine pravoslavni i monofiziti. S tim ciljem i bi postavljen Kiros za patrijarha aleksandrijskog, da bi kao sledbenik te jeresi lakše sklopio lukavi sporazum u veri sa monofizitima, kojih je y Aleksandriji bilo najviše i gde im je bio centar. Ovom i ovakvom politikanstvu u veri i izdajstvu pravoslavne vere usprotive se odlučno sveti Maksim i Sofronije, potonji patrijarh jerusalimski.
Sa svetim Sofronijem, tada još monahom, sreo se prepodobni Maksim u Kartageni, gde je stigao sa ostrva Kipra, i nastanio se u jednom manastiru izbeglih monaha ispred arapske najezde. U tom manastiru beše iguman isti sveti Sofronije, koji beše rodom iz Palestine, i koji beše već otpočeo borbu protiv monoenergetske i monotelitske jeresi, koju osobito sprovođaše patrijarh Kir u Aleksandriji. Sofronije je još kao jeromonah lično došao da moli Kira aleksandrijskog i Sergija carigradskog da odustanu od svoje jeresi, koja ih odvajaše od pravoslavne vere Svetih Otaca. No oni ga ne poslušaše. Štaviše patrijarh Sergije pridobi za ovu jeres i papu Rimskog Honorija. Kada pak uskoro, 634. godine, Sofronije bi izabr