Sveti prepodobni Sava Višerski

Prepodobni Sava rodio se u veoma cenjenoj plemićkoj porodici, od oca bojarina Ivana Vasiljeviča Borozde u gradu Kašinu u Tverskoj kneževini. Od ranog detinjstva Sava se odlikovao vrlinskim životom. Noseći svetovno odelo, on je podražavao monaške povdige, molio se i postao kao pravi monah, i usrdno odlazio u crkvu.
Ponesen ljubavlju k Bogu, Sava se zamonaši i stade provoditi strog monaški život u nekim Tverskim manastirima, bez ropota vršeći razna manastirska poslušanja: u kujni, u pekari i drugde. Pri tome on se odlikovao neobičnim smirenjem. Bratija Savinske pustinje, gde se on ubrzo nastani, toliko zavoleše Savu, i toliko ga uvažavahu zbog podvižničkog života njegovog, da su gledali na njega kao na anđela Božjeg. Zato ga i izabraše za svog igumana. Bojari i svi žitelji toga kraja stadoše ga poštovati kao sveca, i glas o njegovom smirenju, uzdržanju i drugim vrlinama pronese se nadaleko. No ljudska slava teško je padala prepodobnome, zato on napusti svoj zavičaj i dugo vreme živeo je negde, ali niko nije znao gde. Željan viših monaških podviga, prepodobni Sava otputova na daleki Aton - Svetu Goru, proslavljenu svetim životom svojih podvižnika, i tamo se usavršavaše u duhovnom životu.
Nakon tri godine prepodobni se vrati sa Atona, dođe u Veliki Novgorod, ali nikome ne kaza ko je, i tuđinovaše kao uboga i nepoznati stranjik - bogomoljni poklonik. Rukovođen Bogom on dođe na reku Višeru, pobode tu krst, načini malu kolibu, i stade provoditi pustinjski život. Imao je sa sobom ikonu Prečiste Bogomatere, pred kojom se neprestano molio. Jednom se dogodi da jedan Novgorođanin prolažaše mimo tog mesta. Bejaše Petroveki post i strašna vrućina. U to vreme prepodobni, pogružen u duboku molitvu, ni primetio nije da mu je roj komaraca tako pokrio lice, da se ono uopšte videlo nije. Zapanjen, Novgorođanin ispriča drugima šta vide, i po tome svi poznaše da je prepodobni zaista Božji čovek. Primetivši da su doznali za njega, prepodobni Sava se ukloni odatle i nastani u još usamljenijem mestu blizu reke Sosnice. Tu on produži upražnjavati post i molitvu, provodeći život u još većoj oskudici.
No ne može se grad sakriti kad na gori stoji (Mt. 5, 14). Glas o svetom životu prepodobnog Save raznese se po svoj okolini, i ljudi stadoše dolaziti k prepodobnome donoseći mu najnužnije namirnice. Dopre taj glas i do Novgorodskog arhiepiskopa, preosvećenog Jovana. Arhiepiskop posla poverljivo lice, da vidi i ispita ko je taj podvižnik. Na primedbu poslanika, kako se smeo tu nastaniti bez blagoslova arhiepiskopa, prepodobni smireno odgovori: Živim ovde u pustinji, ne izbegavajući arhipastira već udaljujući se od sveta; molitve njegove i blagoslov ja svagda želim da su uvek sa mnom. - Posle toga sam arhiepiskop dođe i poseti prepodobnoga. I udivi se smirenju prepodobnoga, i s ljubavlju ga blagoslovi. I dugo razgovarahu u keliji prepodobnoga. Arhipastir je nekoliko sati poučavao prepodobnoga, da se svom dušom drži trpljenja i podviga. Onda se zajedno prihvatiše pustinjačke trpeze. - Vrativši se u Novgorod, arhiepiskop je hvalio visoko bogougodno življenje prepodobnoga starca, i od tada je veoma poštovao blaženog Savu, smatrajući ga velikim, i stalno mu slao sve što mu je bilo potrebno za njegov pustinjački život.
Prepodobni Sava namisli da u svojoj pustinji osnuje manastir, i stade svojim rukama graditi kelije za monašku bratiju koji su dolazili k njemu. Međutim, lukavi neprijatelj roda ljudskog došapnu nekim razbojnicima da prepodobnome nanesu zlo. Smatrajući da on ima neku imovinu, oni dođoše k njemu sa zlom namerom, i zatekoše ga gde gradi keliju. Sa lažnim smirenjem oni zatražiše od njega blagoslov. No prepodobni prozre njihovu zlu zamisao i to - da su oni razbojnici. I gle, on im se obrati sa sledećom molbom: Dečice, učinite mi ljubav, pomozite mi da ovu gredu dignem na zid. - Pri tome starac im reče da oni uhvate tanki kraj grede, a sam uhvati debeli. Razbojnici, iako svi zajedno, nikako nisu mogli da podignu svoj kraj grede, dok starac, Božjom pomoću, sam lako podiže gredu na zid. Zaprepašćeni time,