Свети преподобни Арсеније пароски

Преподобни отац наш Арсеније, који засија у ова последња времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у Јањини Епирској од побожних родитеља 31 јануара 1800 године. На крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче, али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч псалмопевца: "Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати Господ..." Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености, смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше међу првима, и по учењу и по врлини.
Последњих година његовог боравка у школи, дође у Кидонију ради вршења исповести познати духовник из Загоре Димитријадске старац Данило, један од најистакнутијих Духовника онога времена. Упознавши се са њим и исповедивши код њега, мали Атанасије заволе овог светог Старца и постаде његов послушник, оставши му веран до саме смрти. После не дуго времена старац Данило реши да иде у Свету Гору ради молитвеног тиховања и подвига. То много ожалости дечака, па га са сузама мољаше говорећи: "Молим те, Старче, не остави ме сиротог него ме узми са собом. Жеља ми је да и ја идем у Свету Гору, у тај врт Богородичин, да постанем монах. Не желим да останем у овом сујетном и трулежном свету; Христа тражим, за Христом жудим, за Христом желим да пођем". Понављаше и речи пророка Јелисеја које овај упути своме учитељу пророку Илији: "Жив је Господ, жива је и душа моја, нећу те оставити" (4 Цар. 2, 1).
Старац, не могавши одолети наваљивањима овог петнаестогодишњег дечака, на крају пристаде и поведе га са собом у Свету Гору. Ту живљаше са својим Старцем, учећи се од њега истинској мудрости монашког живљења, које се назива "уметност над уметностима и наука над наукама". Младић се радовао што му Бог даде таквог мудрог учитеља који га учаше делом и речју отсецању воље, смирењу и послушању, тој троједној врлини истинске философије. Старац опет, гледајући духовни напредак свога послушника, захваљиваше Богу што његов труд доноси богатог плода. Испробавши га тако и сазнавши да је достојан да постане монах, обуче га у велики и анђелски лик, давши му име Арсеније.
Преподобни Арсеније остаде шест година у Светој Гори са својим старцем Данилом. У то време беху избиле распре међу светогорским монасима око кољива и око питања честог причешћивања пречистих Христових Тајни. Неки неразумни монаси беху устали против оних мудрих, врлинских и светих мужева, који су подржавали схватање да хришћанин, поготово монах, да би победио грех и ђавола и да би се приближио Богу, треба што чешће да се искрено исповеда, моли и достојно припрема за што чешће примање светих Тајни Христових, као што то прописују апостолски и светоотачки канони. Њихови пак противници говораху у свом незнању, да је забрањено чешће се причешћивати, јер је то тобож јеретички обичај. То би повод великих немира, саблазни и клевета на горе речене свете мужеве пред Цариградским патријархом. Патријарх, поверовавши у почетку њиховим тужбама, и не испитавши ствар подробније, наложи епитимију на горе речене свете подвижнике. Њихови противници то искористише и покренуше гоњење против њих: неке од њих протераше из Свете Горе, друге злостављаху а неке опет клеветаху. То примора многе од њих, да би се избавили од сталних оптуживања, немира и саблазни, да напусте Свету Гору и разиђу се по разним крајевима Грчке, сејући семе истине и упућујући многе душе на пут спасења.
Међу овим врлинским и изабраним оцима беше и преподобни Данило са својим послушником Арсенијем. И они напустише Свету Гору, и дошавши, настанише се у почетку у манастир Пендели код Атине. После краћег времена бише приморани да потраже прибежиште на Кикладска острва, будући да у Грчкој изби устанак против Турака и обузе је ратни вихор. Најпре дођоше у манастир звани "Лонговарда" код познатог им