Атанасије I Цариградски
Hierarch
Спомен 28. октобар
ОВАЈ светионик васељене родио се у Дцријанопољу од родитеља Георгија и Ефросиније, који беху побожни, благородни и добродетељни. На светом крштењу Атанасије доби име Алексије. Још измалена он показиваше знаке шта ће после бити од њега. Није волео игре и друге таште ствари; а волео је књигу и црквена богослужења. Дружио се са добрим дечацима, а касније младићима. Оставши сироче после смрти свога оца, он се још усрдније труђаше у светим врлинама. Нарочито приљежно читаше Свето Писмо, и благоразумношћу постаде раван старцима. Такав живот изазва у младом Алексију мисао и жељу да се одрекне света и његове таштине ради стицања небеске мудрости и блаженства. У том погледу од силног утицаја на њега беху Спасове речи: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Но пресудну важност ту је имало Житије светог Алимпија Столпника. Читајући ово Житије и видећи како је млади Алимпије Бога ради оставио не само свет него и мајку удовицу, којој је он био једина утеха, Алексије се реши да се угледа на њега: да остави кућу, завичај, пријатеље, сроднике, па и саму мајку. И он то учини: не рекавши никоме ни речи он отпутова у Солун, у чијој се околини налазио манастир, у коме његов стриц беше монах. Дошавши у тај манастир, он прими монашки постриг са именом Акакије. Али ту он остаде кратко време: видећи да братија не испуњава у потпуности дужности свога монашког звања, он оде одатле у Свету Гору Атонску.
Живот светогорских испосника очара младога Акакија: обилазећи манастире, а нарочито пустињска обиталишта, он доби много духовне користи за себе. Као што трудољубива пчела, летећи са цвета на цвет, скупља слатки мед, тако и преподобни Акакије, користећи се примерима светогорских пустињака, слагаше у срцу свом њихове слатке беседе и поуке, да би их према својим моћима подражавао у њиховом подвижништву. И прво што усвоји од њих беше ово: строго сиротовање. Имао је на себи само власеницу и преко ње монашку мантију, без обуће; храна му беху хлеб и вода; ма куда ишао, ишао је пешке, па је тако радио и кад је постао патријарх Цариградски; земља му беше постеља. Уствари, иако човек, он живљаше као анђео.
Пошто обиђе Свету Гору, преподобни Акакије ступи у братство Есфигменског манастира. Тамошње подвиге његове немогуће је описати. Вршећи две године дужност трпезара, он не имађаше ни посебну келију, ни постељу, па чак ни рогожу; и то тако не само лети него и зими када тамо бива и снега и мраза. Спавао је врло мало, јер ноћи провођаше у молитви и бдењу. Храна му беху остаци са братске трпезе, јер он говораше са еванђелском женом: пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара (Мт. 15, 27); уља и вина он не дозволи себи у току три године, нити какву другу телесну утеху. Међутим, трудећи се у готовљењу хране и посматрајући огањ, он замишљаше огањ паклени, неугасиви, и тако стече плач и сузе.
Због свих тих врлина његових сво братство гајаше к њему љубав и велико поштовање. Али то и би разлог да се он кришом уклони из манастира, јер се бојао да због привремене славе не буде лишен вечне. Из Свете Горе он отпутова у Јерусалим, да се поклони светим местима и да види Јорданску пустињу. Затим посети Латрску гору, где и проведе дуго време у пустињаштву, заједно са другим светим оцима, чији му узвишени живот донесе много духовне користи. Са Латрске горе он пређе на Авксентијеву гору, где су се тада подвизавали чувени подвижници: Илија, Нил и Атанасије. Познанство са њима би за преподобног Акакија веома поучно. Најзад се он удаљи на гору Галисијску, у манастир блаженог Лазара, где проведе осам година у разним послушањима. Ту он прими велики ангелски лик и доби име Атанасије. Испоснички живот Атанасијев и његова безусловна послушност побудише настојатеља да преподобног Атанасија, и против његове воље, одликује свештеничким чином. После тога њему би поверена дужност еклесиарха, коју он обављаше са великом приљежношћу.
Тако сваки дан настављајући у срцу свом узлажење к Богу, преподобни Атанасије се удостоји видети Господа Христа, који га
Извор: Crkveni Kalendar
