Свети блажени Максим Грк

Спомен 21. јануар

Ревнитељ истине и побожности преподобни Максим, монах светогорског манастира Ватопеда, беше пореклом Грк, али својим великим подвизима потпуно припада Руској Цркви, којој је за живота био светило, а и по смрти јој остао светило у својим списима.
Постојбина преподобног Максима бејаше град Арто у Албанији, близу Епира. Он се роди око 1480 године од побожних и богатих родитеља Мануила и Ирине, Грка по пореклу, због чега се и сам свуда означава као Грк. Отац му бејаше важан великодостојник и одликоваше се чистотом православне вере. Стога и Максима он васпита у дубокој побожности и страху Божјем. Првобитно образовање у наукама Максим доби од свога родитеља, јер у то време, са падом Цариграда и свих грчких области под власт Турака, беху уништене све школе. У то тужно време, због поробљености Грчке, више научно образовање није се могло добити у њој, па су ради тога многи младићи из грчких покрајина одлазили у европске државе. Поред тога, многи учени Грци беху се расејали по свима западним државама, где су их с љубављу примали и они су неговали науку. Њима су били отворени владалачки дворови, универзитетске катедре и пријатељство богатих и угледних људи. Тада се Италија првенствено истицала особитим покровитељством науке; свуда су се по важнијим градовима оснивале библиотеке. Папе, владаоци и богати грађани хитно су радили на спасавању грчких рукописа, да их незналице завојевачи не би поуништавали.
И млади Максим, жељан науке, отпутова у Галију. Тамо је слушао предавања свога знаменитог сународника Јована Ласкариса, који је тада био професор на Париском универзитету. Завршивши образовање код Ласкариса, Максим, да би се боље упознао са старим језицима, отпутова у Венецију. Ту се зближи са знаменитим штампаром издавачем Аљдом Манучи, који је дубоко познавао старе језике. Код њега је свагда била група научника, која му је помагала при штампању књига са старих рукописа. Уз помоћ таквих руководилаца Максим се упозна са књижевним производима старе Еладе.
Из Венеције Максим отпутова у Флоренцију, где проведе дуго време, такође међу научницима, који, на несрећу, беху заражени незнабожачким убеђењима. Али он, као мудра пчела, усвајаше из проповедане философије само оно што није туђе хришћанској вери. У то време Италија је жестоко боловала болешћу неверја. И, као што обично бива по закону Божјег правосуђа, за одбацивање чисте вере била је предана жалосном сујеверју. Тада су веровали да је све у свету, нарочито судба човекова, дело само случаја. Неки су држали да се све управља кретањем и утицајем звезда, одбацивали су будући живот и исмевали религију. Неки су у њој видели обману и људску измишљотину. Људи и жене прибегавали су незнабожачком обичају, и бавили се сваком врстом сујеверја. Ова општа зараза безверјем делимично је захватила и младог Максима, који, крећући се у зараженој средини, није увек могао да правилно схвати однос философије према еванђелској Истини. У томе га је само Бог спасао. Ево шта сам Максим пише о томе: "Да се Господ, који се брине о спасењу свих, није смиловао на мене, и да ме није убрзо посетио Својом благодаћу и мисао моју озарио Својом светлошћу, то би и ја давно пропао са тамошњим проповедницима безбожја".
Тако Максим заврши своје школовање на Западу: стече опширна знања из богословља и философије, из историје и књижевности, и темељно изучи старогрчки, латински, француски и талијански језик. Али, није Париски универзитет довршио Максимово образовање, него Света Гора Атон. У Италији и у Галији он је добио световно образовање, а на Атону - богословско просвећење и утврђење у истинама вере православне.
Вративши се са Запада, Максим се кратко време задржа у свом завичају. Орасположен благодаћу Божјом за монашки живот, он понова остави своје родно место и отиде у Свету Гору Атон. Света Гора је и тада, као и сада, служила као уточиште за душе потпуно предане Богу. Тамо су се могле наћи све згоде не само за монашке подвиге, него и за умно усавршавање и богословско образовање. Максим је много пута слушао од свога наставника

Извор: Crkveni Kalendar