Христина Тирска
Great Martyr
Спомен 24. јул
Један високородни муж у граду Тиру, по имену Урбан, царски намесник, имађаше кћер, младу девојчицу, која у раним годинама својим познаде Бога Створитеља свога, и душу своју положи за Њега, јуначки претрпевши многе љуте муке. Када се она роди, родитељи јој дадоше име Христина. То би не по њиховом незнабожачком умовању него по Божјем промислу; и само то име, као неко пророчанство, предсказиваше да ће девојчица када порасте бити хришћанка, Христова слушкиња и невеста, и мученица.
Када Христини би једанаест година показа се изванредна лепота њена, и међу девојчицама не беше ни једне сличне њој по лепоти. Тада отац њен, желећи да је сакрије од света, одреди јој највиши спрат једне високе куле, да ту живи; даде јој најбоље робиње на службу, намести у њеним одајама идоле сребрне и златне, и нареди јој да им свакодневно приноси жртве. Многи пак од високородних и богатих људи, чувши за лепоту ове девојчице, жељаше сваки да њоме ожени сина свог. И када они поводом тога мољаху оца Христинина, Урбан им је одговарао: Ни за кога нећу удати своју кћер, него ћу је посветити боговима мојим, јер је милостиви богови веома заволеше, и нека њих ради остане девственица, служећи им свагда.
Девојчица Христина, растући годинама и разумом, стаде долазити у познање истине, пошто јој Бог благодаћу Својом просвећиваше и умудриваше ум. Гледајући кроз прозор дању у сунце и све красоте света, а ноћу чудесно јато сјајних звезда, она преко творевине дође до познања Творца, и увери се да су идоли безчувствени и ништавни, и не хте им приносити жртве и клањати им се. Посматрајући на истоку небеско плаветнило, она уздисаше и плакаше, говорећи у себи: Докле ће срца људска остати потамњена и неразумни разум њихов помрачен, и не погледати ка Господу Богу који је створио небо и земљу и украсио их таком упадљивом лепотом?
Расуђујући тако у себи, Христина се поче клањати Једином, на небу живећем, истинитом Богу, и мољаше Му се са сузама да јој открије себе, да би потпуно познала Њега према коме јој се срце љубављу запали. И када проведе доста дана у молитви и посту, она се удостоји посете милости Божије; њој се јави анђео Господњи, осени је крсним знаком, назва је невестом Христовом, упути је потпуно у богопознању, и обавести је о њеном мученичком подвигу, наиме, да ће за Јединог у Тројици Бога бити мучена од три мучитеља; укрепи је на подвиг, и даде јој чист хлеб да једе, пошто беше огладнела од пошћења.
После овог јављења анђела девица се весељаше духом и радоваше се о Богу Спасу свом, благодарећи Му што посети слушкињу Своју пославши јој светог анђела, и стаде се топлије молити Господу и наслађивати се љубављу Његовом. Испунивши се ревношћу по Богу, она поче једног за другим узимати и разбијати златне и сребрне идоле. Пошто их поизразбија на комаде, она их касно увече избаци кроз прозор на улицу. А сутрадан изјутра пролазници покупише то разбацано комађе злата и сребра.
Једнога дана игемон Урбан, желећи да посети своју кћер и да се поклони својим боговима, узиђе на ту високу кулу. И не угледавши идоле он упита Христину: Где су богови? - А она ћуташе. Тада он дозва робиње и распитиваше их за богове. Оне му испричаше шта његова кћи уради са боговима. Разгневивши се, он стаде бити кћер по образима, питајући: Куда си денула богове? - Но она му не хте одговарати. Затим, после дугог ћутања, она отвори своја света уста и исповеди јединог истинитог на небу живећег Бога, Творца свега; а такозване богове, златне и сребрне, она назва бесима и безчувственим идолима. Притом исприча како их она својим рукама поизразбија.
Тада Урбан, побесневши од јарости, све робиње посече мачем, а кћер стаде мучити разним мукама: најпре је непоштедно би прућем и бичевима, па је затим оковану вргну у тамницу. Сазнавши о томе, мајка дотрча к њој плачући и ридајући, и саветоваше јој да се одврати од Христа и поврати к боговима прадедовским. Међутим мученица Христова не само не хте слушати мајчине речи него се и саме ње одрече говорећи: Не називај ме својом ћерком! Зар не знаш да ја Христово име имам
Тропар
А҆́гница твоѧ̀, і҆и҃се, є҆ѵфи́мїа, зове́тъ ве́лїимъ гла́сомъ: тебѐ женишѐ мо́й люблю̀, и҆ тебѐ и҆́щꙋщи страда́льчествꙋю, и҆ сраспина́юсѧ, и҆ спогреба́юсѧ кр҃ще́нїю твоемꙋ̀, и҆ страждꙋ̀ тебѐ ра́ди, ꙗ҆́кѡ да ца́рствꙋю въ тебѣ̀, и҆ ѹ҆мира́ю за тѧ̀, да и҆ живꙋ̀ съ тобо́ю: но ꙗ҆́кѡ же́ртвꙋ непоро́чнꙋю прїими́ мѧ, съ любо́вїю поже́ршꙋюсѧ тебѣ̀. тоѧ̀ мл҃твами, ꙗ҆́кѡ ми́лостивъ сп҃сѝ дꙋ́шы на́шѧ.
Кондак
Свѣтови́днаѧ голꙋби́ца позна́лсѧ є҆сѝ, крилѣ̀ и҆мꙋ́щи зла̑тѣ и҆ къ высотѣ̀ нбⷭ҇нѣй возлетѣ́ла є҆сѝ хрїсті́но чⷭ҇тна́ѧ: тѣ́мже тво́й сла́вный пра́здникъ соверша́емъ, вѣ́рою покланѧ́ющесѧ твои́хъ моще́й ра́цѣ, и҆з̾ неѧ́же и҆стека́етъ всѣ̑мъ ѻ҆би́льнѡ и҆сцѣле́нїе бж҃е́ственное, дꙋша́мъ же и҆ тѣ́лѡмъ.
Извор: Crkveni Kalendar


