Свети Јефрем, патријарх српски
Hierarch
Спомен 15. јун
Свети Јефрем би рођен од оца свештеника у близини бугарског града Трнова, у време владавине српског краља Милутина (око 311. године). Још од малена тежио је за духовним и подвижничким животом. Родитељи су хтели да га жене, али Бог осујети њихово телесно мудровање. И то на овај начин: млади Јефрем усни сан у коме му Бог указа како ће остварити своју жељу о монаштву. И Јефрем поступи како му у сну би речено: оде на означено место и нађе старца пустињака по имену Василија, остаде код њега и предаде се подвигу поста и молитве. А беше му тада 23 године. Растући духовно, Јефрем после извесног времена прими монашки, анђелски чин. Но родитељи његови дознадоше где се он налази и хтедоше да га отргну од пустињака и врате дома. Али он побеже у Свету Гору, и тамо се сакри у једном од скитова служећи Богу духом и истином. Но када агарјани нападоше на Свету Гору, пустошећи је, преподобни Јефрем се са неким својим ученицима врати у Србију и настани у Ибарској клисури, где се подвизаваше, али не задуго. Одатле он отиде и, поклонивши се светињама Пећке патријаршије и добивши благослов од патријарха Јоаникија (1346-1354. г.), оде у манастир Дечане, изабра једно пусто и усамљено место, па се ту као строги пустињак подвизаваше, служећи Богу молитвом и постом. И просија у монашком живљењу и врлини.
После смрти цара Душана (1355. г.) настадоше нереди, међусобне борбе, безвлашће, па и разбојништва. У то време пострада од разбојника и пустињак Јефрем, кога ови избише намртво, приморавајући га да им да новац који он није имао. Чувши за то, блажени патријарх Сава IV, наследник светог Јоаникија, првог патријарха српског, узе старца Јефрема себи у патријаршију. Затим му припреми у клисури пештерну келију, где се христољубиви подвижник с радошћу подвизаваше. Но патријарх Сава убрзо умре (на Томину недељу 1375. године). Благочестиви кнез Лазар (1371-1389. г.) посла изасланство у Цариград к васељенском патријарху Филотеју (1354-5. и 1364-76. год.) с молбом да скине анатему са Српске патријаршије, што би учињено. Тада сабор српских архијереја, у присуству и грчких клирика из Цариграда, изабра у Пећи 3. октобра 1375. године за патријарха "преподобног пустињака Јефрема", старца украшеног не само седином него и високим врлинама. Извештен о томе, блажени Јефрем горко заплака и упорно одбијаше да то прими. Али сабор остаде при својој одлуци и одговори преподобном Јефрему, да онај који је указан Богом има бити посвећен. Немајући куд, свети подвижник пристаде, и прими се патријарашког звања, које је захтевало нове подвиге. Ево како о том његовом избору пишу стари мудри животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својем делу "Животи Краљева и Архиепископа Српских"):
"После овога дођоше (сав сабор српских епископа и они који са старцем Исаијом дођоше из Цариграда од васељенског патријарха Филотеја) да са благословом и проштењем и великом радошћу хиротонишу новога патријарха. Али траженога по достојанству не могоше лако наћи, пошто многи беху свету и владаоцу порабоћени и беху обузети славољубљем и осталим трима главним страстима: најпре среброљубљем, којим хоћаху да купе високи свештени и недостижни чин, као што то чињаше раније Кајафа; друго, самољубљем и страстољубљем; и треће, суд Божји не сматраху за ништа, и зато затражише да разбојнички и насилно уграбе свети престо и апостолско достојанство, због чега би не мала беда. Када се по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада владаху, сабра сабор и дођоше митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабра цео тај сабор у велику цркву патријаршије звану Пећ, пошто бејаху у недоумици помолише се Богу због овога да Бог утиша буру и покаже пастира и учитеља разумном стаду Христових оваца, и да спречи оне који се неразумно и бестидно на ово дрско усуђују. Сведобри и милостиви и човекољубиви Бог не презре молитве слугу Својих, но по Својему благовољењу и промислу показа часнога и изабранога и изврснога и незлобивога мужа, тихог и просијавшег доброразумним сединама, седа и умом достојанствена и достохвална, т
Извор: Crkveni Kalendar
