Евдокија Илиопољска

У ВРЕМЕ цара Трајана живљаше у Феничанском граду Илиопољу девојка, по имену Евдокија. По рођењу и по вери она беше Самарјанка. Она служаше ђаволу, и беше његово обиталиште и оруђе. Саблажњавајући многе својом изванредном лепотом, она их је као мрежом ловила у проклету пропаст увлачила. На тај начин она телесном нечистотом стече огромна неправедна богатства. Она је била толико лепа, да ни живописац није могао бојама изразити лепоту њенога лица. И пронесе се се глас о њој на све стране. И мноштво високородних младића и велможа из разних земаља и градова стицаху се у Илиопољ, тобож ради неких других послова, а уствари да виде Едвокију и да се насладе њеном лепотом. И она својим грешним делима сабра толико богатство, да је мало изостајало иза царског богатства. Дуго времена тако живећи и богатећи се, она у нечистом животу толико омртве душом и срце се њено толико окамени, да никаква сила, осим божанске, није могла излечити душевну болест ове очајне грешнице. Али наиђе време када и до ње досегну рука Доброга Пастира који тражи изгубљене овце. Позна Творац своје створење, покварено туђинчевом злобом, и зажеле да га обнови. Прави Господар узе на се бригу око рода виноградног, који је враг крао. Владар небеских ризница постара се да пренесе у своје вечне ризнице драхму која се на земљи у блату ваљала и пропадала. Чувар блага, у која се праведници надају, призва к својој савршеној нади ову несрећну Самаријанку, а ђавола отпусти празна, и учини да она, која се некада као свиња у блату ваљала, постане као непорочно јагње: пређашњи суд нечистоте, напуни се чистоте; блатњава јама, постаде бистар и вечит извор; мутни поток, претвори се у миомирисно језеро; укварени и смрдљиви бунар, постаде сасуд мира скупоценог; она која погуби многе душе људске, постаде многима узрок спасења. А почетак њеног обраћења к Богу би овакав:
Неки побожни монах, по имену Герман, враћао се с пута у свој манастир преко Илиопоља. Ноћ беше пала кад он стиже у Илиопољ. Ту заноћи код једног свог познаника, хришћанина, чија кућа беше до градске капије. Зид собе у којој он заноћи био је уза сам зид куће, у којој је становала Евдокија, о којој је реч. Пошто инок отпочину мало, он по своме обичају устаде у току поћи на псалмопјеније. Кад заврши своје молитвено правило, он узе књижицу коју је са собом носио, и читаше је дуго. У њој је писало о Страшном cуду Божјем, и како ће праведници засијати као сунцс у царству небеском, а грешници отићи у огањ неугасиви, где ће се вечито мучити страшно. По промислу пак Божјем, те ноћи Евдокија спаваше сама у својој соби, која се зидом граничила са собом у којој је онај инок ноћио, и обављао своју молитву и читање. И кад инок поче своје псалмопјеније, Евдокија се одмах пробуди, и мирно лежећи у својој постељи она слушаше све што је монах читао. И чу Евдокија све што је он читао, јер зид који их је делио није био дебео, а монах је читао гласно. Слушајући оно што је он читао, грешница би тронута, и не могаде заспати до сванућа. Срце јој беше захватио ужас, јер она стаде размишљати о мноштву грехова својих, и о Страшном суду Божјем, и о неподношљивом мучењу грешника. А кад свану, она, благодаћу Божјом побуђена на покајање, посла да дозову к њој онога који је ноћу читао књигу. И кад он дође, она га упита: Ко си ти, човече, и откуда си? Каквог си живота и које вере? Кажи ми сву истину, молим те. Ноћас сам слушала оно што си читао, па сам веома снуждена и узнемирена, јер чух страшне и чудне ствари, за које досад нисам чула. Ако је истина, да се грешници предају огњу, ко се онда може спасти?
Блажени Герман јој одговори: Госпођо, које си вере? Кажеш да ништа чула ниси о Страшном суду Божјем, и да не разумеш силу читаних речи. Евдокија рече: И по отаџбини и по вери ја сам Самарјанка. А богата сам преко мере. Но нарочито ме то збуњује и плаши што чух да се у књизи, коју си читао, каже: Тешко богатима! и прети им се вечним и неугасивим огњем. Такве речи ја никада нисам чула у књигама наше вере. Чувши те нове и неочекиване ствари, мене је захватио н