Свети мученик Меркурије смоленски

Спомен 24. новембар

Тешке невоље постигоше Руску земљу почетком тринаестог столећа. По Божјем попуштењу, а због мноштва грехова наших, на руски народ навалише опаки непријатељи - Татари. Много житеља би поубијано и у ропство одведено; велико опустошење настаде по свој земљи Руској. Много руских кнежева погибе тада бранећи отачаство. Свете цркве и манастире незнабожни непријатељи опљачкаше, и многе свештенослужитеље побише и испребијаше. Кијев би спаљен од варвара и лежаше у рушевинама. Татарски кан Батиј продужи освајати и друге градове; стиже и до Москве, те и њу освоји. Онда крену на Смоленск са огромном војском. У његовој војсци се одликоваше необичном снагом један веома крупан делија и његов син. И многи већ изгибоше од руке овога силника. Он стајаше на челу првога пука. Страх и трепет обузе житеље Смоленска: претила им је неминовна пропаст. Сва њихова нада беше Небеска Царица Пресвета Богородица, и Њена заштита. Први пук, на челу са делијом, већ се налазио недалеко од Смоленска, у место званом Долгомост.
У то време у Смоленску живљаше свети Меркурије. Рођен на западу од побожних православних родитеља, он се у млађим годинама пресели у Смоленск и ступи у службу код тамошњег кнеза. Као војник, Меркурије се одликоваше снагом и високим растом. Но он беше не мање велик и духовном снагом; од раног детињства падаше у очи његов побожни живот: он се подвизавао у посту и целомудрију и молитви; сваке ноћи он је тајно од свих узносио благодарна славославља Господу. А када чу о приближавању опаких непријатеља и како они руше храмове Божје, свети Меркурије туговаше и паћаше душом, и у њему се сваким даном све више и више распаљиваше божанска ревност и жеља да пострада и да душу своју положи за веру Христову.
Једне ноћи у саборној цркви пред иконом Пресвете Богородице мољаше се црквењак те цркве. Он са сузама мољаше Пречисту Богоматер да избави град од непријатеља. Одједанпут он чу глас који долажаше од иконе: "Иди к слузи моме Меркурију у Подоље". При томе Пресвета Богомати показа му врата где живљаше свети Меркурије, и продужи говорити: "Дакле, иди к њему и тихо му реци: Меркурије, тебе зове Владичица. Крени на непријатеља ратнички наоружан".
Удиви се црквењак овоме гласу од иконе. И одмах оде к дому који му показа Пресвета Богородица. И затече светог Меркурија у дворишту где се моли са рукама подигнутим к небу. Свети подвижник већ беше у својој ратној опреми: јер онога часа када црквењак чу глас од иконе Пречисте Богоматере, и свети Меркурије би на чудесан начин обавештен да ће к њему доћи црквењак. Црквењак приђе к светом Меркурију и рече му: "Меркурије, крени одмах, јер те зове Владичица".
Свети Меркурије заједно са црквењаком оде у цркву Пресвете Богородице. У цркви они нађоше свећу где гори пред иконом Богородице. Свети Меркурије, павши пред иконом, стаде са сузама молити Пресвету Владатељку за помоћ и заштиту; Тада се наједаред разлеже глас од иконе: "Слуго мој Меркурије, шаљем те да одбијеш непријатеље од овога града и да заштитиш ову цркву. Непријатељи су тајно одлучили: да ове ноћи нападну град и да га разоре. Али ја нећу оставити овај град: ради молитава мојих он неће бити предан у руке непријатељима. Одмах крени, слуго мој, у сусрет непријатељима; иди у место, звано Долгомост. Тамо стоји наоружана војска злих варвара. He бој се: ти ћеш победити војводу непријатељског. Ја те оставити нећу. У овој борби ти ћеш победити непријатеље, и добићеш од Господа венац победе и вечнога блаженства".
Чувши овај глас, свети Меркурије се сав испуни превелике радости. Сама Царица Небеска обећа му оно чему он већ давно тежи свом душом, јер је свагда био обузет жељом да пострада за своју браћу и за веру Христову. Пошто узнесе благодарност
Пресветој Богородици, он изађе из цркве, и горећи божанском ревношћу сместа крену на указано место.
Беше већ глуво доба ноћи. Грађани су спавали чврстим сном, пошто нису очекивали скори напад од стране непријатеља. Тихо и неприметно прође свети Меркурије поред страже на градској капији. Стигавши у Долгомост, он извуче свој мач,

Извор: Crkveni Kalendar