Јаков Нисибијски
Righteous
Спомен 13. јануар · 31. октобар
Законодавац Мојсије, који је открио дно морско, и безводну земљу у пустињи напојио водом, и многа друга чуда учинио, описа дела светих што су пре њега живели, не оном мудрошћу коју је од Египћана добио, него небоданом благодаћу. Јер откуда би могао сазнати Авељеву врлину, Енохово богоугодништво, Нојеву праведност, Мелхиседеково побожно свештенство, Авраамово позивање, веру, јунаштво, гостољубље и приношење сина на жртву, и, да кратко речем, других божанствених мужева подвиге, победе, навештавања, како би сазнао, да није за ово добио просветљење од божанскога Духа? Таква помоћ потребна је и мени (вели Теодорит), да бих писао житија светих, који су пре нас били, и који су у наше време засијали, и на тај начин предложио као неки закон за оне који желе да се угледају на њих. Треба стога повести приступити, призвавши најпре у помоћ молитве тих светитеља.
Нисибија је град на граници негдашње римске царевине и Персије. У то време Нисибија плаћаше данак Римљанима. У том граду роди се овај свети Јаков. Он изабра усамљенички живот у пустињи, и живљаше на високим горама. Пролеће, лето и јесен провођаше по дубравама, имајући небо за покривач; а зиму је проводио у једној пећини, где се склањао од мраза. Храна му беху, не питоми и обрадиви усеви и поврће, већ оно што земља сама од себе рађа; сабираше дакле плодове од шумског дрвећа, и неко зеље, слично градинском, и тиме се храњаше тако, тек да би се одржао у животу. Ватра му не беше потребна за кување хране, јер се хранио дивљим зељем. И вуна му не беше потребна за одећу, јер се облачио у козје коже. Тако умртвљујући тело, он духовном храном непрестано насићаваше душу. Мисао пак своју чишћаше за боговиђење, чинећи је огледалом Светога Духа, и откривеним лицем, као што каже свети апостол, гледајући славу Господњу, преображаваше се у то исто обличје из славе у славу, као од Господњега Духа (2 Кор. 3, 18). Од тога се из дана у дан увећаваше слобода његова према Богу, и што год је од Бога тражио, одмах је добијао. Пророчки је предвиђао будуће ствари, и би му дат од Духа Светог дар чудотворства. Испричаћу (вели писац овог житија Теодорит) неколико од његових чудеса, и обелоданићу онима који не знају сијање апостолске благодати у њему.
У то време безумни људи клањаху се идолима, и мртвим киповима указиваху божанско поштовање, а истинско богопоштовање беше занемарено од многих. Ти људи ненавиђаху оне који нису узимали удела у њиховом безумљу, јер ови, савршени у врлини, знађаху истину, клањаху се Творцу свега, и исмеваху немоћ идола. Једном свети Јаков остави пустињу и пође у Персију, желећи да види новопосађени врт свете вере и да, колико може, помогне јачању Православља. А када на том путу прелажаше преко једног потока, девојке неке, које су прале рубље и биле разголићених ногу, гледаху на њега као на неког туђинца, и то необично одевена; гледаху безобразно, не стидећи се његове свештене озбиљности, нити своје разголићености, па још стајаху не покривши главе своје. Светитељ се разљути на њихову бестидност и зажеле да покаже Божју силу, да би их чудом спасао од идолопоклоничког безумља: прокле извор из кога је текао поток, и одмах пресуши извор и поток тако да се у њима не нађе ни кап воде; а прокле и оне девојке, и њихову бестидну младост изненада преметну у старост. Јер се на светитељеву реч њихове црне косе одмах претворише у седе, и изгледаху као млада дрвета зими када на њих падне иње. А када то видеше девојке, јер и вода пресуши и оне угледаше једна другу оседелима, препадоше се, и отрчаше у град и испричаше шта се десило. Видећи чудо, грађани отидоше великоме чудотворцу светоме Јакову, и усрдно га молише да укроти гнев свој и опет им поврати пресахлу воду. Светитељ изиђе у сусрет њиховој молби, сатвори молитву Господу, и потече извор опет као и раније, и поток зажубори. И још мољаху људи светитеља да оседелу косу њихових кћери цретвори у црну, и превремену старост - у младост. Светитељ хтеде н то да учини; и када упита где су, оне не беху ту, нити дођоше с покајањем. Зато и остави на њима
Извор: Crkveni Kalendar
