Свети Мартин исповедник, папа Римски

После смрти папе римског Теодора (642-649 г) једногласно би изабран за папу блажени Мартин, 5. јула 649. године. У то време на Истоку цароваше Констанс II, унук цара Ираклија. Тада су грчки цареви владали и Римом, и држали своје намеснике у западним крајевима. У то доба на Истоку јачаше јерес монотелита, тојест једновољника, који уче да у Христу Господу нашем постоји само једна воља, једно хтење. Ова јерес произађе из раније Евтихијеве јереси, која је булазнила да у Христу постоји само једна природа, насупрот православном вероисповедању, по коме у Господу нашем оваплоћеном Богу постоје две природе, две воље, два хтења и два дејства, својствени Божанској и човечанској природи, али у једном лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели у два лица већ се распознаје у двема природама, непомешано сједињенима. Ова јерес поче од патријарха александријског Кира и патријарха цариградског Сергија (610-639 г.); уз њу пристаде и цар Ираклије, дед цара Констанса II. После Сергија у Цариграду би патријарх Пир, такође јеретик монотелит; за овим патријарх Павле, присталица исте јереси. По наговору патријарха Павла цар Констанс II написа књижицу, названу Типос, тојест Образац, пуну монотелитске јереси, и разасла је на све стране са наређењем да сви имају тако веровати.
Многи од правоверних, који се не покорише царевом неблагочестивом наређењу, поднеше прогонства, ране и смрт. Међу њима беше и преподобни Максим Исповедник (види 21. јануар), и овај свјатјејши папа Римски Мартин. Чим он постаде папа, цар му посла своју јеретичку и зловерну књижицу Типос, са жељом да папа Мартин усвоји његову веру и саборски је утврди. Блажени Мартин одбаци то зловерје, говорећи: Када би и цео свет усвојио ово учење које је супротно правоверју, ја га нећу усвојити, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар ме и на смрт предали. - И свети Мартин посла цариградском патријарху Павлу (641-654 г.) изасланике, неке чесне клирике своје, са својим писмом, молећи га и саветујући да не прави раздор у Цркви, да не сеје кукољ јереси по пшеници вере благочестиве, и да усаветује цара да престане са умовањем противним Цркви. Но патријарх Павле не само не послуша блаженог Мартина, него и изасланике његове изружи, изби и посла на заточење у далеке покрајине.
Тада свјатјејши папа, по савету светог и преподобног Максима, аве хрисопољског (код Цариграда), који је у то време био у Риму, сазва помесни сабор у Риму 649. године, састављен од сто пет епископа. На сабору би осуђена и предата анатеми заблуда Кирова, Сергијева, Пирова и Павлова, и царева књижица Типос. И свети Мартин посланицом извести о томе све верне у васељени, утврђујући их у правоверју а разголићујући пагубност јереси и наређујући им да се будно чувају од ње.
Када за то чу цар Констанс II, веома се разјари и посла свог намесника, војводу Олимпија, у Рим, да ухвати папу Мартина. Олимпије стиже у Рим док је помесни сабор заседавао. Али видећи мноштво епископа и град пун света, духовног звања и мирјана, он се не усуди да папу ухвати јавно, већ нареди једноме војнику да папу убије у цркви изненада. Но када војник уђе у цркву са мачем сакривеним и приближи се папи да га прободе, наједанпут ослепе: јер Господ који не оставља жезал безбожника над уделом праведника (Пс. 124, 3), не допусти убици да подигне крвничку руку на верног слугу Његовог. А када Олимпије виде да сам Господ чува служитеља Свог, остави папу и оде у Сицилију на Сарацене и тамо умре.
Цар пак, наговорен од патријарха Павла, посла у Рим другог намесника, војводу Теодора Калиопу, да Мартина веже, оптуживши га лажно: како је у дослуху са Сараценима, како неправилно држи веру предану од Отаца, и како хули на Пречисту Богоматер. - Допутовавши у Рим, царев намесник јавно изнесе ове оптужбе против папе. А блажени Мартин, невин у свему томе, брањаше себе од безочне клевете, изјављујући: Никада никакав дослух нисам имао са Сараценима, сем што сам слао милостињу православној браћи који под Сараценима живе у беди и сиротињи; а