Свети мученик Урпасијан

Када се безбожни Максимијан зацари 286 године, он, пламени заштитник идола, почини силна насиља у целој околини Никомидије. А његов гнев против хришћана његови једномишљеници и сатрпезници незнабошци распирише у велики пожар. Стога он сазва све сенаторе и велможе царства свог, и објави им ово: Који је од вас пао у злу веру хришћанску, и неће да се врати милостивим боговима нашим, и да их умилостиви покајањем, тај нека скине са себе знак достојанства, појас, који носи, и нека се уклони из царске палате и из овог града, пошто овај град од старина служи великим боговима, а не неком распетом богу.
Тада страх и трепет спопаде све који вероваху у Христа. Тада је човек могао видети како се вера у Христа и побожност кушају и пробају као злато у огњу. Јер неки хришћани побегоше и сакрише се, а неки предадоше себе на муке. Они који имађаху чисту и праву љубав к Богу, презирући тела своја и исмевајући тиранина, бацише појасе пред њега и одоше. Тада дакле и овај Урпасијан, човек великог ума и челичне душе, ступи пред цара и цео сенат, баци плашт свој и појас, и рече: Царе, пошто данас војникујем небеском и бесмртном Цару, Господу мом Исусу Христу, узми појас и част и славу, јер је све то пролазно и ништа не користи.
Изненађен овим Урпасијановим речима, Максимијан се просто изгуби, и дуго ћуташе као заливен. Затим протрља очи, крвнички погледа мученика, и вичући као дивља звер нареди присутнима: Вешајте овог богохулника, и тело му жилама искидајте!
И одмах приступише томе. Дуго и дуго бише жилама храброг борца Христовог, који се, очију упртих у небо, мољаше, не жалећи се ни најмање. Затим га скидоше са мучилишне справе. Онда тиранин рече слугама: Баците га у мрачну тамницу, и тамо га мучите док не смислим каквом ћу га смрћу уморити. - Обревши се у тамници, мученик се радоваше и весељаше, и узношаше молитве Господу.
А безбожни цар измисли нарочито оруђе за мучење: одело од гвожђа. Затим нареди те изведоше светога из тамнице, обукоше га у одело од гвожђа, и обесише за руке. Тада нареди мучитељ да многим буктињама пале светитеља немилосрдно. И јунак Христов би толико паљен буктињама, да му се тело топљаше као восак и падаше на земљу, где се мешаше са прашином и постајаше каша. Тако топљен, мученик се Христов мољаше, и испуни ваздух дивним мирисима, и он као светла звезда узиђе ка Господу, да прими венац победе. И неки хришћани бише удостојени да га виде како у неисказаном сјају узлази на небо. А безбожни и бедни Максимијан, сав бесан, нареди да се марљиво покупи све што од тела светитељевог беше попадало на земљу, исто тако и његове кости, па да се све то разбаца по мору на његове очи.

Извор: Crkveni Kalendar