Матрона Московска

Блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино, Епифанског округа, Тулске губерније. То село је удаљено двадесет километара од знаменитог Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су благочестиви сељаци, часни и сиромашни. У породици је било четворо деце: два брата - Иван и Михајло, и две сестре - Марија и Матрона. Матрона је била најмлађа. Када се она родила, њени родитељи више нису били млади.
При таквој оскудици у којој су живели Никонови, четврто дете је представљало велики терет. Зато је, услед сиромаштва, још од рођења последњег детета, мајка намеравала да га се некако ослободи. О убиству младенца у утроби материној, у патријархалној хришћанској породици није могло бити ни речи. Зато је постојало мноштво прихватилишта, где су незаконито рођену и незбринуту децу васпитавали средствима државе или добротворним прилозима.
Матронина мајка је, још пре њеног рођења, одлучила да дете када се роди да у прихватилиште кнеза Голицина, у суседно село Бучалки, али тада је уснила упечатљив сан. Још нерођена кћи јавила се Наталији у сну у облику беле птице са људским лицем и затвореним очима и села јој је на десну руку. Прихвативши сан као чудесно знамење, богобојажљива жена је одбацила помисао да дете да у прихватилиште. Девојчица се родила слепа, али је мати волела своје "несрећно детенце".
Из Светог Писма видимо да Свевидећи Бог понекад одабира Себи служитеље још и пре њиховог рођења. Тако Господ говори светом пророку Јеремији: "Пре него ли те створих у утроби, познао сам те, и пре него си изашао из утробе, осветио сам те" (Јер. 1, 5). Господ, изабравши Матрону за нарочито служење, од самог почетка положио је на њу тежак крст, који је она с покорношћу и трпљењем носила целога живота.
На крштењу је девојчица добила име Матрона, у част преподобне Матроне Константинопољске, грчке подвижнице из 5. века чији спомен празнујемо 9. (22.) новембра.
О богоизабраности девојчице сведочи и то што се при крштењу, када је свештеник спустио дете у воду, над младенцем појавио стуб благоуханог облачастог дима, који су видели сви присутни. О томе је сведочио рођак блажене, Павле Иванович Прохоров, који је присуствовао крштењу. Свештеник, отац Василије, кога су парохијани поштовали као праведника и блаженог, био је неизрециво задивљен: "Крстио сам много деце, али ово видим први пут, и ово дете ће бити светога живота." Још је отац Василије рекао Наталији: "Ако девојчица било шта затражи, ви обавезно дођите право к мени, дођите и реците шта треба."
Додао је још да ће Матрона чак предсказати његову кончину. Тако се заиста и догодило. Једне ноћи, Матронушка је неочекивано рекла мајци да отац Василије умире. Задивљени и уплашени, родитељи су отрчали у дом свештеника. Када су дошли, показало се да се он управо упокојио.
Прича се и о спољашњем, телесном знамењу богоизабраности детета - на грудима девојчице било је испупчење у облику крста, нерукотворени телесни крстић. Касније, када је већ имала шест година, мајка ју је почела задиркивати: "Зашто не носиш крстић?" "Мамице, ја имам свој крстић на грудима," одговарала је девојчица. "Мила ћеркице, - опомињала се Наталија, - опрости ми! А ја те још и задиркујем..."
Наталијина пријатељица је касније причала, да када је Матрона била још беба, мајка се жалила: "Шта да чиним? Девојчица средом и петком не узима дојку, преспава те дане без прекида, немогуће је пробудити је."
Матрона, не да је била просто слепа, већ у њој уопште није било очију. Очне дупље су биле затворене јако навученим очним капцима, као у оне беле птице коју је њена мајка видела у сну. Али, Господ јој је дао духовни вид. Још као дете, она је ноћу док су родитељи спавали, кришом одлазила у угао собе са иконама, и на неки необјашњив начин скидала иконе са полице, ређала их по столу, и у ноћној тишини се играла са њима.
Матронушку су често задиркивала деца, чак су је и малтретирала. Девојчицу су ударали копривом, знајући да не може видети ко ју је повредио. Гурнули би је у јаму и са знатижељом посмат