Свети свештеномученик Захрије Пруски

Овај свети новомученик и свештеномученик роди се у граду Пруси (Бруси) у Малој Азији у другој половини осамнаестог века од побожних хришћанских родитеља. Би одгајен у науци Господњој и узрасте у светим врлинама, тако да потом би удостојен свештеничког чина. Међутим, служећи као парох у свом месту Захарија паде једном у искушење и опи се вином. У том пијаном стању он се одрече Христа и прими веру лажног пророка Мухамеда. Ово би године 1801. Дошавши пак себи и покајавши се за свој страшни пад, он отиде право пред судију и пред њим баци на земљу турски фес, наружи лажну муслиманску веру и исповеди Христа Бога и Спаситеља. Мислећи да је пијан када то говори, судија га одмах ухвати и врже у тамницу 25. маја. У тамници се свети мученик још више кајаше са сузама и мољаше Богу, а и хришћани који за то дознадоше читаху и служаху молебан у цркви за њега.
Сутрадан га аге изведоше из тамнице и стадоше га убеђивати, али мученик остаде непоколебљив и неустрашив на све њихове претње и застрашивања. Зато га опет повратише у тамницу, где на њега ударише страшна и неподношљива мучења: тукли су га по целом телу, стављали га на усијану столицу, на главу му стављали усијани шлем, и најзад забијали му оштре клинце под нокте руку и ногу. Све ове муке са радошћу је подносио свети свештеномученик и ни на моменат није отступио од свога мученичког сведочења о вери у Господа Христа. Када га поново вратише у тамницу он поручи другим свештеницима у граду да му некако донесу Свето Причешће, да не би умро неисповеђен и непричешћен. Свештеници се бојаху, али ипак неки начин нађоше и послаше му једног духовника те га исповеди и причести. На новом суђењу пред Турцима свети мученик не само што се не одрече Христа него и муслиманима саветова да постану хришћани. Ово разљути судију те му изрече пресуду: да се погуби отсецањем главе. Али верујући да ће га та пресуда уплашити вратише га опет у тамницу до сутра. На други дан, 28. маја 1802. године, пошто и даље остаде непоколебљив, би изведен на губилиште на које иђаше са великом радошћу. Успут поздрављаше све хришћане овим речима: Опростите ми, браћо, и вама Бог нека опрости! Најзад му џелат мачем отсече чесну главу у његовој тридесет и осмој години живота.
Његово свето тело турски судија није дозвољавао за три дана да се узме са места погубљења, али када се над њиме стаде појављивати небеска светлост, и то посведочише и очевидци Турци, судија дозволи те хришћани преко Јермена откупише тело мучениково и чесно га погребоше. (Страдање му записа Никифор Хијоски у "Новом Лимонарију").