Свети преподобни Никандар псовски
Venerable
Спомен 24. септембар
У дане великог кнеза Московског Василија Јоановича живљаше у Псковској области у селу Виделебју побожан човек Филип са својом благочестивом супругом Анастасијом. Њихов најстарији син, видећи добар пример у својим родитељима, остави светску сујету и замонаши се. У овој благочестивој породици роди се преподобни Никандар, у свету Никон; роди се 1507. године. Отац Никонов убрзо умре, и он остаде на рукама мајке. Од детињства Никон жељаше да се научи књизи, да би могао читати Свето Писмо. Он често похађаше своју сеоску цркву, посвећену светом Николају Чудотворцу, чије житије он жељаше да подражава. Као дете, он није волео дечје игре; лепо одело није га мамило; свиђао му се монашки живот, посвећен труду и молитви. Побожног дечака нарочито су привлачили подвижничком животу примери преподобних Ефросина и Саве, који недавно беху засијали својим подвизима и чудесима у Псковском крају.
Када наврши седамнаест година Никон стаде молити своју мајку да се она повуче из света и замонаши. Анастасија послуша сина; један део свога имања раздаде сиромасима, други поклони цркви Божјој, па се замонаши у једном женском манастиру. Ускоро затим она сконча. Никон оде у Псков, обиђе све тамошње цркве и манастир, и оствари своју давнашњу жељу: посети места где су се подвизавали свети Ефросин и Сава и поклони се њиховим нетљеним моштима. Од тада у њему се још јаче разгоре жеља да подражава њихове подвиге.
По повратку у Псков, Никона прими у своју кућу трговац Филип, који га беше заволео због његове необичне смирености и трпљења. Он га и даде код једног ђакона да га учи књизи. Никон врло брзо изучи књигу, и стаде читати Свето Писмо, тако да се сви дивљаху његовом успеху. Но његова главна мисао била је, како угодити Господу и спасти душу своју. Поодавно он беше чуо за неко пустињско место између Пскова и Порхова, усред непролазних шума. Али како пронаћи то место, он није знао. Зато се мољаше Господу да му пошаље човека који би га одвео тамо. Господ услиши његову молитву и посла му таквог човека, по имену Теодора Ситника. Никон га стаде молити, говорећи му: Још у раном детињству слушао сам о том пустињском месту, али није било човека да ми покаже то место. Оно је теби познато; молим те, упути ме како да га пронађем; за то ћеш добити награду од Господа, и мојој грешној души бићеш наставник ка спасењу.
Видећи у Никона тако силну жељу, благочестиви Теодор га тајно од других одведе у пустињу. Начинивши колибу, они се обојица ту настанише, и стадоше подвизавати у трудовима и молитвама. Након извесног времена када Никон оде у Псков да по обичају свом присуствује светој литургији у цркви светог Богојављења, њему би глас из олтара: "Никоне, Никоне, слуго мој, иди у пустињу, показану ти благочестивим Теодором, и тамо ћеш наћи покој себи; и после тебе прошириће се то место, и многи ће се на њему спасти".
Преподобни Никон одмах у духовној радости изиђе из храма и крену у своју пустињу. На путу се срете са блаженим Николајем Псковским; овај му предсказа да га у пустињи очекују разна искушења од бесова и нападаји од злих људи. А л и то не уплаши Никона; он радостан стиже у своју пустињу, и подвизаваше се петнаест година у труду, молитви, посту, читању Светог Писма, непрестаном бдењу. Многе напасти трпљаше он од бесова и злих људи, но он за све благодараше Бога.
Међутим пронесе се глас о подвизима пустињака, и околни житељи стадоше се стицати к њему, просећи молитве и поуке. Слава од људи беше тешка смиреном подвижнику Никану, и бежећи од ње он остави пустињу и врати се у Псков. Одатле оде у Крипецки манастир светог Јована Богослова, основан преподобним Савом. Угледавши икону подвижника и припавши к раки моштију његових, Никон се мољаше: Преподобни угодниче Божји Саво, помоли се Господу Христу, да ме удостоји следовати житију твоме, и приброј ме твом изабраном стаду.
Са смирењем и сузама Никон мољаше игумана Крипецке обитељи да га удостоји монашког пострига и прими у братство. Но игуман га одвраћаше говорећи: Манастир наш је сиромашан и оскудан; нећеш моћи ти издржати нев
Извор: Crkveni Kalendar
