Нићифор I Цариградски

Confessor

Спомен 13. март · 2. јун

Велики поборник побожности свети Никифор родио се у Цариграду од побожних и богобојажљивих родитеља, Теодора и Евдокије. Отац његов удостоји се исповедничког венца, претрпевши ране и прогонство због поштовања светих икона. За царовања Копронима био је у звању нотарија тајне архиве царске. И он би оптужен злочестивом цару да он побожно почитује свете иконе, клања се икони Спаситеља, Пречисте Богомајке и свих Светих. Цар одмах призва к себи блаженог Теодора, подврже га саслушању и, убедивши се да је оптужба истинита, он га дуго примораваше да се одрекне молитвеног поштовања икона. Но пошто се слуга Христов не покори царској вољи, би жестоко бијен, па онда послат на заточење у град Молин. Тамо би бачен у најужаснију тамницу; и у њој он страдаше за правоверје. После неког времена он би понова призван у Цариград, и још упорније примораван на цареву јерес; али он остаде као дијамант тврд у побожности, пристајући радије на ране и на смрт, него да црквене законе и предања светих Отаца наруши. Онда по наређењу безаконог цара он би немилосрдно и на разне начине мучен, па понова послат у прогонство; и пошто проведе у Никеји шест година у оковима и страшном злостављању, он пређе ка Господу на вечну слободу у блаженом животу. А супруга његова, чесна Евдокија, беше учесница у свима невољама и страдањима свога мужа: она му следоваше у изгнанствима, и састрадаваше у оковима, не одвајајући се од њега ни телом ни духом. После мужевљеве кончине она се поврати у Цариград, и провођаше дане своје богоугодно, као што и доликује хришћанској удовици. За то време син њен Никифор, пошто најпре изучи науке, би постављен у царском двору у звању у ком је раније служио његов покојни отац. И не умре блажена Евдокија док не виде свога сина, најпре у монашком, па онда у епископском чину; и узневши благодарност Богу, она се повуче у женски манастир, постриже се у монаштво, и пошто веома угоди Богу, престави се к Њему у дубокој старости.
Таквих родитеља беше пород овај блажени Никифор, о коме је реч, - свети изданак светог корена: од пелена васпитаван у побожности, одгајан у доброј нарави, и упућиван на богоугодни живот, он провођаше године своје младости целомудрено, у великом уздржању. И беше испуњен мудрости спољашње и унутрашње, то јест световне и духовне, јер је до савршенства знао не само књиге јелинских философа него и Свето Писмо; поред тога он беше красноречив говорник, украшен свима врлинама, уман и добродушан, због чега су га сви волели и поштовали. А када постаде пунолетан, Никифор би за царовања Копронимовог сина Лава удостојен звања царског саветника; и чуваше правоверје усред зловерних, клањајући се светим иконама, и друге приводећи томе својим богомудрим саветима. Када пак, после смрти Копронимовог сина Лава, за царовања његовог сина Константина и Константинове мајке Ирине, би у Никеји сазван 787. године Седми Васељенски Сабор против иконоборачке јереси, блажени Никифор, онда још световњак, указа велику помоћ светим Оцима саборским својом мудрошћу и изврсним познавањем Светога Писма; и као човеку великог угледа, њему би поверено да на Сабору говори у име цара. И он се пре свог епископства показа исповедник и учитељ православља, надвлађујући и посрамљујући јеретике при расправљању спорних питања, због чега га свети Оци саборски величаху и благосиљаху.
После Сабора Никифор остаде још неколико година у високом звању царског саветника. Затим, убедивши се да служење сујетном и метежном свету није корисно по душу, - он виде да у двору почиње раздор између сина и мајке - он напусти свој високи положај и, презревши сву сујетну славу, повуче се из града и настани у једном усамљеном и тихом месту на Босфору Тракијском. Ту он стаде насамо служити једино Богу, у молитвама и пошћењу стремећи се своме спасењу. Са временом он подиже цркву, сабра иноке и образова манастир, ма да и сам још не беше инок, али се иночки труђаше, испитујући себе, да ли може понети подвиг многотрудног житија иночког. И тако он проведе много година, све до половине Никифорова царовање.

Извор: Crkveni Kalendar