Свети преподобни Акакије
Спомен 12. април
Преподобни Акакије родио се у Епиру у селу Голици од простих али побожних родитеља, и на светом крштењу добио име Анастасије. Још као дечаку њему умре отац, и он остаде сироче са млађим братом и мајком. Зато је морао да се посвети домаћинству, те није имао времена да учи књигу, иако је то много желео. Тако он остаде неписмен. Но у накнаду за то Небески Творац га умудри вишњом мудрошћу и огради Својим страхом.
Анастасије са нарочитом ревношћу и љубављу похађаше цркву Божју, и тамо пажљиво слушаше читање светог Еванђеља и поучне беседе о савршеном еванђелском животу и о светим подвижницима који тај живот остварише испосништвом. Све то загреваше његово младо срце, те се он стараше да подражава узвишени живот, указан Господом Христом у Његовом светом Еванђељу.
Када Анастасије постаде пунолетан, мати му предложи да се ожени. Но целомудрени јуноша не хте ни да чује за женидбу; срце му је горело љубављу према Господу Христу, и вукло га ка усамљеничком животу. Зато се он, у слободно време од домаћих послова, повлачио у самоћу и у тишини узносио молитве к Богу.
Почетак таквог живота веома се допаде младом подвижнику, и он са необичном ревношћу стаде усрдно проводити врлински живот. Са временом такав живот постаде му неопходна потреба, те је понекад, занесен сладошћу молитве и божанствене радости, заборављао да се из усамљености врати кући. Овакав његов живот узнемиравао је његову мајку, која је имала једну жељу: да јој Анастасије буде потпора у старости. Зато му је често говорила да се жени. Али њега не могаху поколебати ни њене молбе, ни њене претње, јер он беше чврсто одлучио да остане девственик. Његова је душа чезнула за монашким животом, и да служи Господу у повучености од света. И он у двадесет трећој години живота отиде у крајеве Загоре и ступи у манастир Свете Тројице, основан светим Дионисијем Олимписким. Ту он, пошто проведе прописано искушеништво у манастирским послушањима, би пострижен у монаштво и доби име Акакије.
Прве ноћи после пострига Акакије се удостоји божанственог виђења. Тако, он виде себе као да држи запаљену буктињу, која разливаше светлост на огромно пространство. - Ово виђење означавало је његов потоњи врлински живот, који ће бити светлошћу и примером за оне који с ревношћу траже пут спасења.
Пошто проживе неко време у манастирским послушањима и у потчињавању себе вољи настојатеља и братије, монах Акакије, вучен срцем ка усамљеничком животу, стаде се често повлачити у пусте шуме и горе, где провођаше време у посту и молитви хранећи се само травом, коју је узимао сваког другог или трећег дана. Овакав начин живота смућивао је братију, па су неки чак мислили да се Акакије налази у прелести, и саветоваху му да се окане удаљавања од братства и иде упоредо с братијом, јер ће Бог, по великој милости Својој, и мале подвиге примити за велике. Међутим, неблаговремено усамљивање и отшелнички живот, говораху братија, многе су упропастили и занавек погубили.
Иако је Акакије увиђао умесност савета ових паметних мужева и оправданост њиховог мишљења, ипак га је љубав ка отшелничком, пустињачком животу вукла у безмолвије, у усамљеничко молитвено тиховање. И не желећи више да смућује братију, он се занавек уклони из манастира и оде у Свету Гору. Пошто проведе неколико дана у пештери близу скита Свете Ане, он зажеле да види друге скитове и старце, који провођаху узвишен подвижнички живот, да би се од њих напојио духовном философијом. И тако, проходећи Свету Гору, и посећујући скитове и велике старце, он као пчела свуда сабираше слатки мед од њихових медоточивих поука и врлинског живота. У близини Григоријатске обитељи он обрете у једној келији два велика старца, и остаде код њих да научи правити кашике, и још више, да се научи од њих духовној уметности.
По истеку године преподобни Акакије остави старце и дуго тражаше место које би одговарало свима условима безмолвија и пустињске тишине. Али тражење би узалуд, и он поче падати духом и пометати се. У то време, помисли као густ облак наднеше се у његовом срцу и стадоше га узрујават
Извор: Crkveni Kalendar
