Свети преподобни Александар

Свети преподобни отац наш Александар родио се у Азији. Још у младим годинама он дође у Цариград ради образовања; и ту дуго изучаваше разне науке, и постаде савршен у световној философији. А када стиже у зреле године, он ступи у војну службу, и са временом постаде војсковођа. Волео је да чита књиге, и у слободним часовима много је читао Свето Писмо, јер беше човек поштен, добродетељан, постојан, богобојажљив, украшен целомудријем и уздржањем. Прочитавши Стари и Нови Завет, он се удуби умом у еванђелске речи, изговорене пречистим устима Христовим: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај што имаш, и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Размишљајући о овим речима Христовим, и чврсто верујући у њих, он поче продавати своје имање, које у њега беше велико према достојанству чина његовог, и добијене новце раздаваше сиромасима и невољнима; при томе он већ беше донео неизменљиву одлуку, да се одрекне света и свега у свету, и да постане Христов подражавалац. Чувши пак да у Сирији постоје свети људи који воде богоугодан живот у општежићима, он зажеле да иде тамо. И одбацивши свој чин, и оставивши своје пријатеље, и дом, и робове, и сваку житејску бригу, он отпутова у Сирију. Стигавши тамо у један општежићни манастир, у коме авом беше преподобни Илија, он умоли оца да га прими за инока у ред братије. И будући прибројан лику инокујућих, он проживе у том општежићу четири године, ревносно проходећи сва налагана му послушања, и обучавајући се у постничким подвизима, и даноноћно се усрдно бавећи молитвом и читањем књига. Више свега пак он се стараше да проникне у смисао псалама Давидових, да би познао силу свакога стиха псаламског. И распитиваше о томе искусне, и наслађиваше се срцем, и разнежаваше се духом, и усрдно се мољаше Богу да му одозго подари разумевање недокучивих тајни у Светом Писму, што и доби од благодати Светога Духа.
Видећи да у свима општежићима братија имају излишну бригу о храни и оделу, он се опомињаше еванђелских речи Христових, које наређују не бринути се о јелу, пићу и оделу, и о сутрашњем дану; и беше тврдо убеђен да ће промислитељ Бог, који храни птице небеске и одева траву у пољу, утолико пре хтети и моћи прехранити и оденути људе који Му служе, само ако најпре буду искали царства Божијег и правде његове (ср. Мт. 6, 25-34). Обузет таквим мислима, преподобни Александар узе једнога дана своје Еванђеље, оде код аве Илије и упита га: Оче, је ли истина све што је написано у Еванђељу? - Чувши ово необично питање, преподобни Илија се зачуди и смути, јер помисли да је преподобни Александар прелашћен од ђавола неким неверјем, и не одговарајући му ништа на питање, сеђаше погнуте главе. Затим ава Илија рече присутној братији: Браћо, помолимо се Богу за брата нашег Александра који је запао у неке вражије мреже. - И уставши, сатвори молитву са сузама. Потом, обраћајући се Александру, упита га: Откуда ти дође тако сумњалачки помисао, да не верујеш ономе што је написано у Еванђељу? - Александар одговори: Не неверујем ја, оче, него само питам, је ли истина све што је написано у Еванђељу? - На то рекоше братија: Ваистину је истинито све, и ту не може бити никакве сумње. - Александар их тада упита: Ако је истинито све, зашто онда не извршујемо то? - Одговорише му братија: Немогуће је човеку немоћну испунити то на делу.
После таквог одговора Александар, запламтевши духом и сматрајући за штету дотадашњи живот свој, проведен не у потпуном испуњавању еванђелских речи, донесе одлуку да иде у пустињу, да би тамо лакше могао испунити гореспоменуте еванђелске речи. Измоливши благослов од преподобног Илије и поздравивши се са братијом, он уздајући се у Господа, пође не носећи са собом ништа сем Светог Еванђеља. И проведе у пустињи седам година, не бринући се ни о чем земаљском. А како је, по промислу Божјем, био храњен у пустињи, видеће се из овога што следи.
После седмогодишњег боравка свог у пустињи, преподобни Александар дознаде да не сувише далеко од њега постоји једно незнабожачко насеље, у коме сви служе