Свети преподобни мученици Јован и други
Спомен 20. март
У ВРЕМЕ пресветог патријарха јерусалимског Илије, када Свети Град беше под влашћу агарјанском, а за царовања у Цариграду цара Константина и Ирине, настадоше у Палестини међусобне борбе између агарјанских племена. И те борбе наношаху силне штете по целој Палестини. Ратујући међу собом, варвари пустошаху не само села него и градове, као: Елефтеропољ, Аскалон, Газу, Скаритију и друге. Нападали су неочекивано; иако не убијаху све људе, већ само оне који су им се противили, ипак су свима отимали имовину и све пљачкали. Бивали су у заседама поред свих друмова, хватали пролазнике, били их, злостављали, скидали им све до кошуље. Једино милосрђе њихово састојало се у томе, што би понеког пустили живог од оних које су били, злостављали и пљачкали. Тада и свети град Јерусалим беше у великом страху. У њега се слегоше људи из околних градова и села, и чуваху градске. бедеме, и спремаху се да се одупру разбојничким бандама варварским.
У то време би потпуно разорена и опустошена и чувена обитељ светог Харитона, и никада се више не обнови. И лавра преподобног Саве Освећеног такође настрада тада врло много. У њој су се подвизавали свети оци, који су били из разних места, и под игуманством преподобног Василија угађаху Богу својим подвижничким животом, и у време ових мећусобних агарјанских борби и њихових разбојничких напада безизлазно борављаху у својој обитељи. Јер, иако су могли да напусте лавру и склоне се од варвара у Јерусалим, ипак нису хтели да напуштају то свето место, у коме су од почетка узели на се јарам Христов. Једном умревши свету, они се нису обазирали на то што их је могла снаћи смрт, јер сву наду положише на Христа, и говораху: Господ наш, ако хоће, моћ(ан је да нас лако избави од варварских руку. Ако је пак по вољи праведном промислу Његовом, да нас варвари покољу, онда нека Господ допусти то мучеништво као најкориснију ствар по нас. - И говораху један другоме: Примимо од Господа нашег оно што је најкорисније по нас. Не враћајмо се из пустињачког безмолвија - из пустињачког молитвеног тиховања, у светску вреву из страха од варвара, да не бисмо испали кукавице у очима свију, и били људи који не држе заповест Господа нашег који каже: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Како је дивно гледати оне што одлазе из света у пустињу, и иду Христовим стопама! Али како је уистини ружно видети те исте људе где после неког времена беже из пустиње из страха од људи и враћају се у свет! Да нам се општи непријатељ наш, ђаво, не насмеје, изгонећи нас помоћу страха од варвара из пустињачког безмолвија у градове, ђаво кога смо ми уз помоћ Христа Цара нашег много пута побеђивали, те је са стидбм бежао од нас као најурени пас. Ми немамо утврђења од камена да се заштитимо, нама је Христос тврђава неосвојива, коме се од светог Давида научисмо појати: Буди ми Бог заштитник, и камени град, и тврђава, где бих се спасао! (Пс. 33, 3). Ми немамо оклопе, ни шлемове, ни штитове, помоћу којих бисмо одбили варварске стреле, него имамо духовно оружје љубави, и оклоп наде, и штит вере, и шлем спасења (Еф. 6, 16.17). Тиме се наоружајмо! Ми немамо пукове војске, који би нас заштитили од варвара, него ће Анђели Господњи, који окружују оне који се боје Господа, избавити нас (Пс. 33, 8). Јер је нама живот Христос а смрт добитак (Флб. 1, 21). Нас није довела у ову пустињу жеља и љубав према пролазном животу. И чега ради се настанисмо у овом пустом меету? Не љубави ли Христове ради? И ако овде будемо убијени, бићемо убијени Христа ради, кога ради овде и живимо.
Тако се међусобно тешећи и храбрећи, и Богу поверавајући тела и душе своје, они живљаху у лаври. А беше још један оправдан и побожан разлог који их задржаваше да не напуштају манастир. То је ово: Околни житељи били су непријатељи овом светом месту, и ништа нису тако желели, него да лавру светог Саве виде разрушену, опустошену и безмонаха. И када би братија за кратко време напустили лавру, одмах би ови непријатељи дошли, запалили цркву и келије, и сву обитељ сравнили са земљом, да
Извор: Crkveni Kalendar
