Свети преподобни Маркел, из Апамије Сиријске

ПРЕПОДОБНИ Маркел беше родом из Сиријског града Апамије, из чувене и богате хришћанске породице. Изгубивши родитеље још у младости својој, он оде у Велику Антиохију На науку. Тамо он брзо и одлично изучи световне науке; али се у њему распламти жеља да изучи и унутрашњу духовну философију, духовну мудрост. Због тога он донесе одлуку да отпутује у Ефес, пошто је слушао да тамо има врло много људи савршених у врлинама. Отишавши из Антиохије, он пре свега раздаде сиромасима сво своје огромно имање које му у Апамији беше остало у наслеђе од родитеља. И презревши све што је у свету, он убрзо отпутова у Ефес.
У Ефесу Маркел се настани код једног побожног човека, и поче се подвизавати у врлинама под руководством слуге Божијег Промота, који беше достигао толико духовно савршенство, да је кроз затворена врата улазио у храмове Господње на ноћне молитве. Гледајући на врлински живот његов и других светих мужева Ефеских, блажени Маркел сабираше себи велику духовну корист. Као плетући себи венац од раЗних цветова, он се поучаваше разним врлинама, имајући пред собом разноврсне обрасце богоугодног живљења. У добровољном сиромаштву живећи, он трудом руку својих зарађиваше оно што му беше потребно за одржавање тела. Имајући леп рукопис, он све ноћи провођаше у молитви, а дане у преписивању књига. Те књиге он продаваше по правичној цени, па део добијеног новца употребљаваше на своје потребе, а остало раздаваше ништима. Такви беху почетци његовог врлинског живљења.
Чувши затим да у Византији живи неки ава Александар, премудар и велики у делу и речи, способан да многе приведе к спасењу, Маркел остави Ефес и похита к њему. У то време божанствени Александар обитаваше са својом братијом при цркви светога Мине; касније пак он подиже на морској обали знаменити манастир, у коме заведе нови устав који прописиваше да се Бог дан и ноћ слави непрекидним псалмопојањем: братија су певали у цркви смењујући се по одређеном броју часова. Допутовавши у Византију, Маркел се упозна са једним монахом те обитељи који се звао Јаков. Овај приведе Маркела к ави Александру. А ава, провидећи у њему благодат Божију, обуче га у монашки чин, и прорече о Маркелу и Јакову да ће се и један и други удостојити многих божанских дарова, говорећи: "Андрија је први пошао за Христом, али га је Јован сустигао".
Андријом он назва Јакова, а Јованом Маркела, јер виде да обојица подједнако горе духом к Богу; иако је Јаков, слично апостолу Андрији, први узео на себе јарам Христов, онда је Маркел, слично апостолу Јовану, превазишао њега многим даровима. А Маркел ваистину беше сличан светом Јовану - девственику и Богослову, својим беспрекорним девством и богонадахнутом премудрошћу. Подвизавајући се доста времена у тој обитељи, Маркел стече дар прозорљивости. И провиде да ће се учитељ његов, ава Александар, ускоро преставити, и да ће њему бити предложено настојатељство. Маркел тајно оде из манастира, јер није хтео да он, још млад, господари над старима и да има потчињене, волећи да сам буде потчињен. Отишав из манастира, Маркел стаде обилазити околне покрајине, посећујући свете оце који се на разне начине подвизаваху, и од свакога између њих добијајући посебну корист за себе.
У то време божанствени Александар отиде ка Господу. И сва братија једнодушно жељаху да његово место заузме Маркел, и туговаху што га нигде не могаху пронаћи. Пошто не пронађоше Маркела, они за старешину обитељи поставише неког Јована, човека старог и благоразумног. Дознавши за тај избор, преподобни Маркел се одмах врати у своју обитељ, и сва се братија радоваху његовом повратку. А ави Јовану он беше веома мио, јер му беше од веома велике користи и помоћи, као десна рука.
После извесног времена ава Јован пресели манастир на усамљеније место, у Витинији, према граду Состену, које се звало Иринеум, што значи: "мирно". Јер то место, удаљено од народне вреве и метежа, заиста беше мирно прибежиште за монахе. Са манастиром би пренесен и његов ранији устав, прописан преподобним Александром, који наређиваше братији да у сменама дањ