Свети преподобни Николај Исповедник
Спомен 4. фебруар
Пpeпoдoбни отац наш Николај роди се на острву Криту, у селу Кидонији, одакле беше и свети мученик Василид, један од десеторице мученика, пострадалих на Криту. Родитељи овог блаженог Николаја беху хришћани. Још као мало дете дадоше га да се учи Светом Писму, и у својој десетој години он већ беше навикао на Свете Књиге. Тада га послаше у Цариград код његовог ујака, блаженог монаха Теофана, који је монаховао у манастиру Студијском. Ујак га прими с љубављу, и приведе га преподобном Теодору, игуману Студијском. А блажени Теодор, провидевши Духом да ће овај дечко постати диван сасуд Богу, благослови га, и нареди му да живи са другом децом у засебном дому, који се налазио ван манастирске ограде, и био подигнут за школу деци. Касније, када блажени Николај поодрасте, и игуман виде како је доброг вдадања, паметан, кротак и смирен, он га преведе у манастир, и постриже за монаха. А после неколико година примора га те прими и свештенички чин због врлинског живота свог.
Док је блажени Николај у овој обитељи проводио богоугодни живот, дође му рођени брат Тит, и са сузама му исприча како су безбожни Сарацени ударили на острво Крит, заробили им родитеље, и одвели их у своју земљу. А он, иако му беше тешко у души због родитеља, саветоваше брата да не тугује због тога, говорећи: Тако је Бог хтео, јер без Његове воље ни длака с главе не пада. Он зна шта је на корист људима. Зато поверимо Њему своју тугу и промишљање о родитељима нашим. Ми пак треба да се старамо о себи: да нас не заробе телесне жеље и саблазни овога света, и да нас рука невидљивих непријатеља не одведе у земљу таме и вечнога мрака. - Тако тешећи свога брата, Николај га дарну у срце, и овај постаде добар монах.
У то време Црквом Христовом управљаху у миру и тишини добри пастири. Али, по попуштењу Божјем, злочестиви цар Лав Јерменин, опаки иконоборац, створи буру пометње. За царовања благочестивог цара Михаила Ранкаве Лав беше најпре патриције, и вешто оте овоме престо на овај начин: Изби рат између Грка и Бугара. Цар Михаил постави Лава за војводу над источном војском, не знајући да Лав хоће да му на превару отме престо. И када се Грци побише са Бугарима, и Бугари малаксаваху и спремаху се за отступање, тада Лав Јерменин, са завереницима које раније беше поткупио, маче војску и она изненада поче бежати, иако је нико није гонио. А Бугари, видећи Грке где беже, прво се не усудише да их гоне, јер се бојаху да то није нека замка. Али када видеше да је њихово бежање безобзирно, они се осмелише, појурише за њима и мноштво Грка побише. И тако се цар Михаило врати побеђен. А ово изненадно бежање војске Лав изведе вешто и лукаво, да би војска и народ омрзнули цара као страшљивца и кукавицу, који не уме да води ратове, и тако се он сам докопао престола. Тако и би. Јер када се цар Михаило побеђен врати у Цариград, Лав са војском остаде у Витинији да чува границу. И одмах даде маха злоби коју давно скриваше у срцу, и пусти глас свуда како су тобож због царевог кукавичлука и незнања и страшљивости изгубили славу јунаштва свог и били побеђени од Бугара. На тај начин он диже сву војску против цара, а и сам јавно устаде на свог добротвора. И би тамо у Витинији од целе војске проглашен за цара.
Глас о томе брзо дође до цара Михаила. И многи предлагаху цару да удари на Лава и да му не допусти царовати. Али цар одговори: Боље је да изгубим не само престо већ и живот, него да се због мене пролије и једна кап хришћанске крви у међусобној борби. - И одмах тајно посла Лаву своју царску круну, и порфиру, и царску обућу, поручивши му: Ево, уступам ти престо; дођи дакле слободно у Цариград, и заузми престо. - Учинивши то, Михаило се одмах замонаши, а и његова жена.
Лав пак уђе врло свечано у Цариград, и заузе престо грчког царства. И добротвора свог Михаила, који му с љубављу предаде престо, одмах посла у прогонство на неко острво, а два сина његова, Теофилакта и Игњатија, нареди те ушкопише. Но после извесног времена овај злочестиви цар устаде и на самог Христа Бога и на свету Цркву његову: сазва неправед
Извор: Crkveni Kalendar
