Свети преподобни Нифонт

Спомен 14. јун

Преподобни отац наш Нифонт родио се у области Аргирокастра у селу Лукову од оца свештеника. Када напуни десет година, Нифонта узе к себи да га учи правилима строге хришћанске наравствености његов стриц, који беше еклесиарх у манастиру светог Николаја. Манастир светог Николаја основао је Константин Мономах на месту које се сада назива Месопотам. Довевши дечка у манастир, стриц се најпре постара да га научи читању и писању, па га онда обуче у иночки образ. У изучавању почетних ствари из Светога Писма дечко показа тако велики успех, и његова беспрекорна послушност и скромност беху тако узорни, да он убрзо би произведен за чтеца. А кад постаде пунолетан, он би удостојен и свештеничког чина.
Са таким божанственим особинама, притом стално се бавећи читањем Светог Писма и житија светих, Нифонт се толико загреја љубављу к Богу и жељом да беспрекорно држи свете заповести Његове, да он реши: оставити све, повући се дубоко у пустињу, и тамо у потпуном безмолвију, у потпуном молитвеном тиховању потпуно се посветити само Богу. И стварно, Нифонт се удаљи из манастира светог Николаја на гору Херомерион, где се тада усамљено подвизавао један старац који беше дошао са Синајске Горе. Тамо, под руководством и поукама опитног синаита, млади Нифонт, пењући се из силе у силу, осети свим бићем да и планинска пустиња Херомериона не задовољава чежње његове пламене душе која је жудела за савршеним безмолвијем и пустињачким подвизима. Стога, угушујући у себи осећања везаности за завичај и сроднике, за пријатеље и све што задржава у вези са светом, он крену у Свету Гору Атон. И тајно вођен промислом Божјим, он стиже до пећине светог Петра Атонског, у области лавре светог Атанасија, где је тада безмолствовао, молитвено самовао и тиховао, чудесни отшелник Теогност. Овоме отшелнику Нифонт повери себе, као чедо оцу и роб господару, скривајући од њега свој свештенички чин. На тај начин Нифонт се као почетник три године безусловно потчињаваше своме стрицу. Најзад, по истеку тога времена, Теогност случајно дознаде да његов послушник има свештенички чин, и не хтеде га више ни по коју цену држати као свог послушника, утолико пре што су му Нифонтови подвизи и трудови изгледали дивни и узорни. Иако је Нифонт молио и преклињао старца да му и надаље буде руководилац, пошто је још несавршен у искуствима отшелничког живота, Теогност, због крајњег смирења свог, не пристаде на то. Зато се преподобни Нифонт удаљи од њега у суседни скит светог Василија Великог. Ту проведе четрнаест година у крајњем безмолвију, само једанпут недељно поткрепљујући своје силе малом количином сувога хлеба.
У то време у лаври се појави куга, и мноштво братије постаде њена жртва, те игуман би принуђен да позове светог Нифонта у лавру, да врши божанствена богослужења. И он проведе три године у овом светом послу. Али, иако ово послушање беше од огромне важности, преподобног Нифонта је срце неодољиво вукло ка савршеном безмолвију и није му давало мира. Пошто не беше у стању да угуши у себе то осећање и ту жељу, он оде у Вулевтирије, где је сада скит Свете Ане. И ту, у пустињској тишини, он проведе много година скитачки, без куће и крова, хранећи се једино травом и корењем.
Иако живот преподобног Нифонта бејаше веома узвишен, веома бестрастан, веома поучан за све, ипак се нађоше завидљивци који га преставише игуману свештене лавре као прелашћеног. Да би доказали своју клевету, они тврђаху како се преподобни, тобож, гнуша хлеба као грешне и недозвољене хране, па се зато храни пустињским зељем. Да би то проверио, игуман призва к себи преподобног Нифонта и упита га, због чега он води тако строг живот, гнушајући се чак хране која је својствена човеку. Притом игуман говораше преподобном Нифонту: "Древни оци хранили су се у пустињама зељем, јер тамо није било хлеба; а овде има и хлеба, и других јестива, која треба употребљавати у славу Божију, умерено, избегавајући на тај начин сатанску охолост од неуморног и строгог поста".
Као истински послушник, преподобни смирено прими старчев савет. Али, да би избега

Извор: Crkveni Kalendar