Свети преподобни Поликарп, игуман печерски

Спомен 24. јул

Блажени и славни Поликарп, по имену многоплодан, беше многоплодан и у врлинама, јер он роди многи род, о чему је Небески Делатељ рекао: Ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Који буде у мени и ја у њему, он ће родити многи род (Јн. 15, 5). Овај блажени, сматрајући пролазну славу и обличје овога света за прашину, прими свети анђелски монашки лик у манастиру прослављеном пештерама, и на све могуће начине испосничким подвизима умртвљаваше тело своје као зрно у изораној земљи, и духом свагда борављаше у Богу. На тај начин он роди многе родове достојне покајања и показа на себи све пладове Духа: љубав нелицемерну према Богу и братији, радост беспрекорне савести, мир после победе над свима страстима, дуготрпељивост у напастима и невољама, благост у покорности свима, жалостиву милосрдност према невољнима, веру несумњиву у извршењу заповести, истину у испуњењу обета, кротост у непознавању гнева, уздржљивост у јелу и пићу и свима телесним жељама (ср. Гал. 5, 22-23).
Све ове плодове Бог узрасте у блаженом Поликарпу, а посади их свети Симон, епископ владимирски и суздаљски. Овај беше сродник Поликарпу по телу, и не хте да се Поликарп удаљава од њега ни по духу, него као добар корен он се стараше да и изданак његов буде добар. Стога када Симон би узет из светог манастира Печерског на престо владимирске и суздаљске епископије, он поведе са собом тамо и блаженог Поликарпа. Тамо он подстицаше Поликарпа на врлински живот и ради тога казиваше му душекорисне поуке, које је сам читао или слушао од очевидаца о ранијим светим црнорисцима печерским, како се они жестоко потрудише и толико Богу угодише, да чак и овде засијаше чудотворном нераспадљивошћу својих моштију, што је знак да су на небу примили нераспадљиви венац. А блажени Поликарп, послушањем изоравши земљу срца свог и посејавши тамо семе отачких поука, донесе стоструки плод. Он не само беше сам многоплодан у врлини него жељаше да и у свима православнима укорени такву исту плодност. Тога ради све што чу од блаженог епископа Симона о богоугодним подвизима преподобних отаца печерских, он се потруди те записа на корист и другима који се спасавају. На тај начин, живећи поред овог блаженог епископа, он изложи дивна житија многих светих у својој посланици блаженом Акиндину, архимандриту печерском. Међутим блажени Поликарп, иако се потом удаљи телом од оца и наставника свог Симона вративши се из његове епископије у свој Печерски манастир, ипак својим врлинама не беше далеко од тог светог мужа. Јер добро укоренивши у срцу свом његове раније поуке, он се усрдно стараше чувајући их и узрастајући их. И свети Симон са своје стране не престаде ни ту поучавати га преко својих посланица, пуних богонадахнутих поука и описа врлинских живота многих печерских светаца. Имајући то свагда пред очима, блажени Поликарп све речи записиваше на таблицама срца свог, и прочитаваше их умом и испуњаваше на делу. Подвизавајући се тако строго, он достиже високи ступањ врлине.
Када архимандрит печерски блажени Акиндин, мудро и богоугодно пасавши стадо Христово, достиже дубоку старост, он се после многогодишњих трудова пресели ка Господу на вечни покој. Тада у богоизабраном броју свете братије не беше старијег и у монашким подвизима искуснијег од Поликарпа. Зато сва војска добрих војника Христових једногласно и једнодушно изабра себи за предводника и наставника овог блаженог, као достојног и способног да управља крмом свете велике лавре Пресвете Богородице и преподобних отаца наших Антонија и Теодосија Печерских. То би при великом кнезу кијевском Ростиславу Мстиславичу, а при митрополиту Јовану, четвртом митрополиту тога имена.
Примивши управу над светом великом лавром Печерском, блажени Поликарп се усрдно старао да се држе манастирска правила, предата преподобним Теодосијем, не додајући им ништа туђе. И он се показа искусан руководилац у делу спасења каквога је та чудотворна лавра стварно и захтевала, и њиме се дичила. Свуда се шираше слава о дивном поретк

Извор: Crkveni Kalendar