Свети преподобни Симон Мироточиви

Спомен 28. децембар

СВЕТОСТ и нарочиту вредност испооничког живота свог преподобни Симон пројави кроз дивне подвиге и чудеса, које учини како за живота тако и после смрти; а посебно кроз точење мира, слично светом великомученику Димитрију Солунском. Но одакле је он. био, ко су му родитељи, како је васпитан, и где је отпочео са својим подвизима, то се не зна. Што се пак тиче његовог прекрасног живота на Светој Атонској Гори, изложиће се овде.
Памтећи изреку духовних стараца, да је немогуће спасти се без послушности, преподобни Симон по доласку свом у Свету Гору најпре се постара да себи нађе духовног старца, коме би потпуно потчинио себе, те да му овај буде не само водитељ ка спасењу и светли образац савршеног подвижништва, него и строга судија његових мана и слабости. У тражењу таквог руководиоца, преподобни Симон жудно обилажаше манастире и скитове по Светој Гори. При сусрету са монасима искусним у духовном животу, он вођаше разговоре о монашким врлинама. Најзад, он пронађе себи старца, савршеног у сваком погледу подвижника. Он изложи потанко пред њим свој ранији живот, и одлучно изрази своју готовост: да старцу буде безусловно послушан у свему, да без икаквог размишљања тачно извршује сваку родитељску реч његову, као да му долази из самих уста Божијих.
Таква покорност ученикова обрадова учитеља. И старац, да би свога ученика усавршио на путу крстоносног живота и безусловне послушности, али и да му у исто време не би дао повода за сујетне помисли, стаде га не само грдити него пОнекад и бити. А блажени Симон примаше то с великом радошћу и благодарношћу. Зато помаган благодаћу, Симон туговаше и бојаше се за своје спасење, када му је старац у извесним приликама указивао пажњу и благонаклоност. На тај начин се међу њима зацари срдачна еванђелска љубав, која сачињава радост и духовних родитеља и духовне деце. Сладак плод те љубави код блаженог Симона беше његово неподражљиво молитвено страхопоштовање према старцу и оданост њему. Та оданост је ишла дотле, да је он целивао ноге старцу када је овај опавао, па чак и оно место где се старац обично одмарао после својих трудова или молитвеног стајања пред Богом.
Све је то преподобни Симон радио из чистих побуда срца. Објашњавајући то другима, он је говорио: Колико смо, с једне стране, дужни љубити Бога који нас је из небића увео у биће, толико смо, с друге стране, дужни љубити и старца, јер он, уз помоћ Божију, преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља образ Божји у нама, који је пао нашим нехатом и тешким гресима. - Ове речи показују како је преподобни дубоко био прожет осећањем важности и неопходности безусловне послушности старцу, а не својој вољи.
Због таког врлинског живота свог, и због таког схватања тог живота, блажени Симон брзо постаде славан у свој Светој Гори. И вршњаци његови осећаху дубоко страхопоштовање према њему, а старији га љубљаху, јер за све њих очигледни беху у њему младићу: његова старачка мудрост, његово неподражљиво трпљење у подвизима, његова строга разборитост, његова спасоносна поучност, и сврх свега његова искрена према свима љубав, која је круна свих врлина. Једном речју, прецодобни Симон постаде у Светој Гори украс свога времена и светли образац прекаљене послушности, која је непоколебљиви темељ смирености и осталих подвига монашких.
Напослетку и старац, пошто се дугим искуством убеди у Симонову истинску и безусловну послушност, промени своје опхођење с њим. Тако, родитељски пажљив према њему, он располагаше њим као послушником, а опхођаше се с њим као с братом. Штавише, он га у извесним случајевима питаше за његово мишљење и тражаше од њега савет.
Од каквих последица би за смиреног Симона она таква промена у старчевом опхођењу? Уместо да се радује томе, блажени Симон се необично ожалости, и донесе одлуку да остави старца, под изговором да тражи себи потпуно усамљеничко тиховање подвижничко. Када он то саопшти старцу, и купајући се у сузама поче молити старца да му да благослов на то, старац, иако тешка срца, даде свој старачки, духовнички пристанак на то.
Та

Извор: Crkveni Kalendar