Свети преподобни мученик Дамаскин

БЛАЖЕНИ Дамаскин пострада за царовања султана Мехмеда IV, а при Цариградском патријарху Јакову. Роди се он у Галати Цариградској, у парохији Богородице Елеусе (= Милујуће), од побожних родитеља, Киријака и Киријакије; световно име беше му Дијамандис; и још као дечак он остаде сироче. Без руководства и надзора родитељског, Дијамандис, по занату кројач, живљаше у младости неморално. Ухваћен од турских власти у неком злочину он, да би избегао казну, одрече се хришћанске вере. Када пак постаде зрео човек он дође к себи, и размишљајући о страшном греху .свом одречења од Христа, он одлучи да се повуче у Свету Гору и да тамо оплакује тешки грех свој. Стигавши у Свету Гору, он ступи у лавру Светог Атанасија; и дванаест година оплакиваше убиствени пад свој одречења од Христа, изнуравајући себе разноврсним подвизима: молитвом, постом, бдењем, уздржањем и осталим добровољним злопаћењима, руковођен од свога духовног старца, коме у самом почетку исповеди свој кобни грех, и коме беше потпуно и безусловно послушан. Ту он доби и свету анђелску схиму са именом Дамаскин.
Међутим, иако он својим строгим животом и врлинама превазилажаше многе ондашње монахе, ипак га савест непрестано мучаше због одречења од Христа, и он сматраше да сви његови подвизи нису ништа према страшном греху његовом. Једино чиме он успокојаваше себе, беше мисао: да пострада и умре за Господа Христа, чије му речи стално беху на уму: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима; а ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32-33). И мишљаше у себи преподобни Дамаскин: не буде ли он прво исповедио Христа пред људима, њега ће се Господ Христос при другом страшном доласку Свом одрећи пред Оцем Својим.
Када он откри своју жељу: да иде на смрт за Господа Христа, нико му то од монаха не одобраваше, имајући у виду немоћ људске природе и бојећи се да он не удари назад, те тако потоње буде горе од првог. У то време у лаври се налажаше Цариградски патријарх Дионисије, коме је ваљало отпутовати у Цариград. Дамаскин му откри своју жељу; патријарх га благослови на подвиг, и поведе са собом у Цариград. - Ја ћу се вратити опет у Свету Гору, рече му патријарх, а ти ћеш ступити на подвиг мученипггва и умрети за Христа: помоли се Њему за мене, да ми буде милостив при изласку мом из овог света.
Стигавши у Цариград, Дамаскин скиде са себе монашко одело, одсече косу, и обуче се у морнарско одело, да не би навукао гнев муслимана на монахе, када они буду чули од монаха хулу на Мухамеда. Сличан случај гоњења монаха догодио се на неколико година раније, када као мученици пострадаше два монаха, Кипријан и Гаврил. Затим причестивши се светим Тајнама Христовим у храму светог Николаја што је у Галати, Дамаскин оде у цркву Свете Софије, одавно претворену у џамију, и стаде се молити крстећи се. А муслимани, видећи у џамији хришћанина где се моли, зачудише се. Но сматрајући га за лудог, они не обраћаху пажњу на њега. Видећи да се нико од Турака не узнемирава, Дамаскин по завршеној молитви изађе из Свете Софије. На улици срете он имама који читаше књигу и упита га: Има ли што у твојој књизи о Христу? - А имам му одговори: Да нећеш да постанеш муслиман? - Дамаскин га упита: А шта је то муслиман? - Утом приђоше и окружише их неки муслимани, и слушајући Дамаскина подсмеваху му се као лудаку. Тада их исповедник упита: Хоћете ли да вам кажем нешто што је корисно по вас? - Хоћемо, кажи! одговорише они. - Мученик им рече: Христос је истинити Бог и Творац свега видљивога и невидљивога. - Ти си луд, узвратише они на то. - Нисам ја луд, него сте ви луди и неразумни и прелашћени, пошто не верујете да је Христос истинити Бог. - Тада Турци, сматрајући га за суманутог, оставише га.
Одатле свети исповедник пређе у џамију султана Мехмеда, и исте ствари рече тамошњим хоџама; али га и они отераше као суманутог. Онда се он упути к месту званом Кабани, и ставши усред муслимана громко повика: људи муслимани! једино вера Христов

Извор: Crkveni Kalendar