Свети преподобни Теофил Мироточиви
Спомен 8. јул
Преподобни отац наш Теофил родио се у месташцу Зики, у Македонији, од побожних и врлинских родитеља, који му и дадоше истинско хришћанско васпитање. Када поодрасте, родитељи га дадоше у школу, а потом се посвети вишим наукама. Природно обдарен, он за кратко време заврши своје световно образовање. Али при успесима у световној философији он је нарочито радио на образовању свога срца по правилима строге хришћанске наравствености. Његово омиљено занимање беше, општити са старцима и врлинским људима. Усто, он већи део времена провођаше у читању Божанственог Писма, по заповести премудрог Сираха који каже: Нека размишљање твоје буде с разумнима и сва повест твоја у знаку Вишњега (9, 20). Услед тога побожни младић, напредујући у разним подвизима врлина, бејаше, по речи светог Давида: као дрво усађено крај потока, које род свој доноси на време (Пс. 1, 3).
Читање Светога Писма и житија светих и побожних људи стварало је у младом Теофилу расположење да их подражава: тако, он подражаваше Авраама у гостопримству, прекрасног Јосифа у целомудрености, Јова у трпљењу и јунаштву, Мојсија и Давида у кротости, и остале праведнике у разним подвизима. Овакво његово живљење скрену на њега општу пажњу, те он као образац врлинског живота би уздигнут на степен свештенства. Од тога времена он стаде обилазити разна места, поучавајући хришћане речју и примером свога живота. Доцније пак, ради душевног узрастања, и он се приљуби уз епископа рандиниског Акакија и остаде код њега. Овај епископ беше посвећен у епископски чин од цариградског патријарха Нифонта, са којим беше присан пријатељ. У то време свјатјејши патријарх Нифонт беше добио нека писма из Египта, у којима су га извештавали о великим и преславним чудесима која Бог јави преко тадашњег светог патријарха александријског Јоакима на постиђење и посрамљење богоубилачког рода јеврејског, а на похвалу и утврђење православне вере и свих нас хришћана. Ево тих чудеса:
У целом Египту беснела је страшна куга. Један од јеврејских лекара, озлоглашени непријатељ хришћана, протури свуда вест међу Турке: да су хришћани узрок несрећи која их је снашла, јер хришћани, објашњавао је он, пуштају у воду крст, што је и изазвало ову смртоносну болест. Ова клевета на хришћане, ширећи се свуда, допре најзад и до египатског султана. Иако муслиман, султан је веома волео и поштовао светог патријарха, колико због његове врлине толико и због његове мудрости и благоразумности, те стога не поклони нимало пажње достави непријатеља крста Христова против хришћана. Проклети Јеврејин, видећи да таквом клеветом није постигао циљ, измисли нову замку против хришћана. Велики везир бејаше прави Јеврејин. И баш овог љубимца царевог изабра Јеврејин - лекар за оруђе своје злобе против хришћана. Везир успе да убеди султана те овај, без обзира на своје уважавање патријарха, позва патријарха у Диван ради објашњења односно клевете изнесене против хришћана. Патријарх дође на суд. Султан најпре дуго разговараше са њим о вери; и најзад, видећи да је патријарх силним убеђењем и јасним доказима оправдао хришћанску веру и понизио ислам, султан му нареди да гору у близини Каира премести са њеног места на друго, да би доказао тачност еванђелских речи о томе. Свјатјејши патријарх се не поколеба у духу вере. Измоливши од султана неколико дана за молитву, он са хришћанима постом, бдењем и молитвама умилостивљаваше Господа и молијаше да их не посрами пред невернима и да се не похули свето име Његово. У одређено време, пред огромним мноштвом народа, патријарх у име Христово рече гори да се крене са свога места и пређе на друго: гора се из темеља уздрма и остави своје место; и најзад би заустављена истим именом Христовим. Та се гора и до данас по турски назива дурдаго, што значи: станигора. Ово чудо порази иноверце. Не знајући чиме да поколебају силу Христове вере, непријатељи њени приготовише смртоносни отров и убедише цара да нареди патријарху да га попије, пошто Христос каже у Еванђељу: ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк. 16, 18). Султан нареди да
Извор: Crkveni Kalendar
